уторак, 26. мај 2020.

SELO SLADAJA - POREKLO

Порекло становништва, село Сладаја, општина Деспотовац. Према књизи Станоја М. Мијатовића, издање из 1930. године. Приредио сарадник портала Порекло Шарко.


Положај села.

Село је у клисури између стрмих коса које се пружају од Бељанице. Кроз село протиче поток Ошој, који се као Горунска Река стиче у Ресаву.

Извори.

Извори су Стублина и Брђански Кладенац, – Делови су хатара: Чукарица, Раскрсница, Трштењак, Јарчевац, Момчилско Брдо, Усовина, Горунска Река, Горуњар, Каменита Чукара, Пањевачка Коса и Селиште.

У селу има 81 кућа а 6 родова.

Назив села.

По једном казивању село је добило име по некој страви слади, која ту расте. По другом име је добило по Слади, дворкињи деспота Стевана, која је одатле била родом, па ту после и умрла. По трећем село је добило име по многом злату, које се ту вадило, услед чега се у прво време звало Златаја, па после Сладаја.

Старине.

У Селишту се налази рударска шљака и чепари од старинског посуђа и од других старинских ствари. Исто се тако трагови од старог насеља налазе и у Момчилском Брду и на Чукарици.

Старо је село некада било на западу од данашњег, ближе Пањевцу, у Селишту. Данашње становништво чине досељеници, који су се по предању овамо доселили крајем 18. и почетком 19. века.

У селу су родови:

Милетанци (6 к., Петковица), дошли из Тимочке Крајине пре 130 година.

Радивојевци (15 к., Петковица), такође из Тимочке Крајине (Милета и Радивоје били су браћа рођена).

Радовањци (20 к., Петковица), дошли из Буковца од Стојковића. Даља старина им је из Иванковца код Ћуприје.

Новаковићи (15 к., Св. Никола), дошли из „Ерског Краја“ (ужичког или чачанског округа).

Брђани (22 к., Св. Илија), дошли из Херцеговине или из Црне Горе (и њих у Новаковиће зову „Ерама“).

Бугарчићи (3 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), дошли из Планинце у Црној Реци.

После 1819 село је имало 10 кућа са 13 пореских глава, а 1870. г. имало је 66 пореских глава.

Сеоска слава је Велики Спасовдан, а заветине су Видовдан (због живине) и Блага Марија (због стоке).

ИЗВОР: Станоје М. Мијатовић

Нема коментара:

Постави коментар