уторак, 30. новембар 2021.

RESAVKA - AUTOHTONA VRSTA SVINJA RESAVSKOG KRAJA

 Resavka – nekada veoma popularna, a sada zaboravljena rasa svinja.


Autohtone rase domaćih životinja retke su na poljoprivrednim gazdinstvima i potisnute uprkos kvalitetu proizvoda koje daju. Mnoge od njih su danas ugrožene i apeluje se na njihovo očuvanje i odgajanje.

Među njima je i autohtona vrsta svinja   Resavka.



Naš sagovornik docent dr Žolt Bečkei sa Fakulteta veterinarske medicine u Beogradu otkriva odlike rase svinja resavke koja je ranije bila rasprostranjena, a danas je potisnuta drugim rasama.


„Resavka je autohtona rasa svinja koja je nastala tokom 19. veka neplanskim ukrštanjem naše stare, takođe autohtone rase šumadinke i jedne uvezene engleske rase, koja je u to vreme bila veoma popularna – beršir. Ime duguje geografskom području gde se najviše gajila, okolina reke Resave i brdoviti predeli istočne Srbije”, rekao je Bečkei.

Kako kaže, u narodu je često nazivana i vezičevskom svinjom. Ima karakterističnu izduženu glavu sa klopavim ili poluklopavim ušima, kao i  srednjedugačak trup koji je uzan. Boja je šarena, čekinje su grube i crne, riđe, sivkasto-bele boje, koje formiraju pege po celom telu.



„Ova rasa svinja spada u proizvodnu kategoriju svinja koja se zove “polumasne svinje”, što podrazumeva da se po proizvodnim osobinama ova rasa nalazi izmedju masnih rasa i mesnatih rasa svinja. Meso je prošarano mašću i ukusno, malo grubljih vlakana u odnosu na moderne rase. Resavka ima dobru sposobnost za proizvodnju mesa i masti”, rekao je sagovornik našeg portala.

Prema njegovim rečima, ova rasa svinja ima nešto manju plodnost, krmača prasi šest ili sedam prasadi telesne mase 1,2 kilograma. Resavku odlikuje čvrsta konstitucija i dobro izražena otpornost.

Krmače prosečno teže od 130 do 150 kilograma, dok su nerastovi nešto veći i teški su oko 160 kilograma. Dobro koriste hranu i generalno se lako tove na običnim mešavinama žitarica i zelene hrane.

Ova sorta je ipak zbog osobina tovnosti i mesnatosti, kao i konverzije hrane potisnuta od modernih rasa svinja.


Autor: Agromedia


недеља, 28. новембар 2021.

PODACI RSZ ZA OPŠTINU DESPOTOVAC

 


Po izveštaju RSZ za Opštinu Despotovac za 2020 godinu vide se interesantne stvari o broju stanovnika,starosnim grupama i prirodnom priraštaju stanovništva.

Što se tiče prirodnog priraštaja stanovništva,on je više nego porazavajući i iznosi -17,odnosno 17 više umre nego što se rodi.

Prosečna starost stanovništva je 47 godina, a prosečni projektovani životni vek je 74 godina,što znači da imamo staro stanovništvo.

Takođe je i velika razuđenost stanovništva,na 1km2 prosečno je naseljeno 32 stanovnika.

петак, 19. новембар 2021.

PRIČA O DESPOTU STEFANU LAZAREVIĆU

 Био је НАШ ОМИЉЕНИ ВЛАДАР: Деспот Стефан je ноћу ШЕТАО по селу, а разлог се и данас ПРЕПРИЧАВА 


Црква Светог Илије у селу Марковац чува сећање на деспота Стефана Лазаревића, али и многе легенде. Волео да спава окован ланцима како би се и у сну сетио да његов народ није слободан а да је његова обавеза да га ослободи.


Најзанимљивији споменик на планини Космај из средњег века је надгробни споменик деспота Стефана Лазаревића, који се и сада налази у порти цркве Светог пророка Илије у засеоку Црквине села Марковац.

Обелиск са записом о смрти омиљеног владара постављен је 1427. године и најстарији је јавни споменик на територији Београда.



Радуј се звездо: На зиду цркве нова спомен плоча посвећена племенитом, мудром и храбром владару, с натписом: „Свети Стефан Лазаревић (1377-1427) Радуј се северна звездо Исуса Цара, радуј се круно српских владара“.

На улазу у порту наилазимо на таблу с ликом деспота Стефана. Двориште је уређено, али пусто. Цркву окружују високи разгранати храстови, а испод њих су празне клупе.



Лагано корачамо према споменику од белог студеничког мермера. Као што је и деспот био високог раста и достојанственог држања, тако и обелиск делује узвишено.


„Крст има тело, главу и ноге.“


На предњој страни камена високог око два метра уклесани су крст и слова старословенском азбуком, која описују смрт деспота Стефана: „Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по његову престављењу милошћу Божјом бих Господин свима Србима, Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске још и Приморју Зетскоме“.


Крст је урезан и на задњој (западној) страни споменика и делује необично – има главу, тело, ноге.


„Мало ко зна за споменик.“


– Мало ко зна за овај споменик, ретко ко наменски дође да посети место упокојења деспота Стефана, па се посетиоци изненанде кад чују причу о њему – говори отац Спасоје.

Деспот Стефан је радо ловио на Космају. Тако је једног дана свратио са свитом да се одмори и руча на месту које се онда звало „Глава“, „Главица“ или „Дрвен Глава“. Ту је раније подигао цркву. Отац преноси предање:


„Деспот је узјахао коња, сокола није носио како треба, изгубио је равнотежу и пао.“


Око подне је завладала јака оморина и запара. Од велике жеге није могло да се дише, па је деспот одлучио да потражи хладовину у околним шумама. Узјахао је коња и узео крагуја на руку. Дворјани опазише да деспот, који је био изврстан јахач, овог пута нити коња јаше, нити сокола носи како треба. Деспот је у тренутку изгубио равнотежу и пао. Однели су га у шатор, где је издахнуо. Његове последње речи биле су: „По Ђурђа, по Ђурђа!“

Ово се збило на месту где је сада споменик.


Где је гроб? Постоји и верзија да су деспота убили стражари код манастира Манасија јер га нису препознали, па је сахрањен у цркви коју је подигао у знак победе над Бранковићима. У Марковцу је сахрањен празан сандук да би се сакрио његов прави гроб од Турака. Данас се зна да деспот почива у манастиру Копорин.


„Црква је саграђена залагањем књаза Милоша.“


Претпоставља се да је црква коју је подигао деспот Стефан била где је и садашња. Ипак, то су само претпоставке. После пропасти Првог српског устанка, Турци су је опљачкали и спалили. Залагањем кнеза Милоша Обреновића нова црква је саграђена 1836. године. Та црква је 1884. страдала у земљотресу, па је 1886. на истом месту подигнута ова, која постоји и данас.


„Деспот је ноћу шетао по селу да види како народ живи.“


Мештани Марковца с колена на колено преносе легенде о деспоту Стефану. Прича се да је деспот волео да спава окован ланцима како би се и у сну сетио да његов народ није слободан а да је његова обавеза да га ослободи. Говори се и да је често излазио ноћу са слугом, ишао кроз село да види како живи обичан свет, да је помагао сиротињу…

Чак се и о споменику испредају приче. Према једној од њих сељаци из оближњег Јагњила покушали су да га преместе, како би њихово село добило на значају. Одмах су почеле непогоде, волови нису могли да се помере, те су се актери ове легенде уплашили да ће навући зло и клетву и обелиск је остао тамо где је био.



Autor: Hronograf