MANASIJA - RESAVSKA ŠKOLA

Ресавска школа

 постојала је током прве половине 15. века и радила је у оквиру Манастира Манасије, који је подигао деспот Стефан Лазаревић, као своју задужбину. У њој су се окупљали учени монаси писци, преводиоци, књижевници, преписивачи који су украшавали рукописе и књиге, због чега је манастир представљао симбол духовности и просвећености током неколико наредних векова.

 Један од главних сарадника Ресавске школе био је Константин Философ. По правилима ове школе радило се у Љубостињи, Хиландару, Пећкој патријаршији, Дечанима, а утицај се осећао и у Македонији, Бугарској, Румунији и Русији.

Упркос значају и утицајима Ресавске школе, данас је нажалост у друштву раширен израз „ресавска школа“, који има потпуно другачије значење.

Трпезарија је једна од највећих грађевина те врсте у Србији оног времена са димензијама 31,60 m x 16,88 m. Њена специфичност се састоји у томе што је изграђена као слободно-стојећи објекат, невезан за оградни зид. Имала је приземље, спрат, дрвене тремове са оба подужна зида и кров на две воде. У приземљу, укопаном 1 м у земљу, на источној страни изведена је полукружна апсида, а једна нешто плића апсида видљива је и на спрату али на јужној страни. Укупна корисна површина објекта била је око 1.000 м2, па се сматра да је грађевина имала функцију трпезарије само у приземљу, док су на спрату били скрипторијум и библиотека. Могла је да прими чак неколико стотина људи.

У првој половини 15. века, за време Стефана Лазаревића, Србија се као држава обновила и економски знатно ојачала. Стефан је добио титулу деспота после успешног учешћа у бици код Ангоре 1402. године од Византинаца у Цариграду. Србија није више била у вазалском положају према Турцима. Истовремено, долази до процвата културе и уметности. Стефан је узео Београд за престоницу Србије. После обнове Београда, Стефан је сву своју пажњу посветио подизању манастира Ресаве (1407—1418).Дуго зидање манастира могло би се објаснити као резултат нестабилних односима са Турцима, због чега је зидање повремено прекидано.

Стефан је у својој задужбини, готово одмах по оснивању, започео да организује школу — центар за превођење и преписивање књига. У њему је окупио велики број вредних калуђера, који су се ту бавили преписивањем, исправљањем старијих рукописа и превођењем новијих књижевних дела. На његов позив су долазили учени калуђери са Свете горе да преводе дела са грчког језика.Ту су радили учени калуђери, писци, преводиоци, књижевници, преписивачи, који су украшавали рукописе и књиге. Када је пала бугарска царевина (1393—6) велики број бугарских калуђера и књижевника прешао је у Србију, а са њима и идеје Трновске школе о реформицији правописа.Један од главних руководилаца Ресавске школе био је Константин Философ, бугарски емигрант Јевтимијеве школе у Трнову,а касније и Григорије Цамблак.

Константин Филозоф је израдио правила новог правописа, заплетена, удешена по грчким граматичким списима, са врло много ученог и непотребног баласта, али и са извесним подигнутим критичким мерилом. Списи поправљени по начелима и у духу ове школе брзо су постали веома цењени, а Манасија велики духовни и просветни центар деспотовине и вековима била симбол просвећености, остављајући велики утицај на наше писаре 16. и 17. века.

Поред превода и преписа у Ресави, од оригиналних радова, написано је Житије деспота Стефана Лазаревића од Костантина Филозофа.

Стефан Лазаревић

Сам Стефан био је веома образован, доста је читао, а бавио се и писањем. Позната су његова дела Слово љубве(1409), Душеполежноје спасеније и Мудрост и пророченствије. 

Верује се да је он аутор Натписа на мраморном стубу на Косову (1404), написао је поетско писмо млађем брату Вуку („Лазаревицу“) вероватно упућено као позив на помирење и аутор је Закона о руднику Ново Брдо (1412).

Због његове велике наклоности књизи прозван је „вторим Манаскјем“ упоређујући га са византијским летописцем Константином Манасијем из 12. века. Деспот се упоређује са њим по лепом и надахнутом причању и мисли се да је и његов манастир првобитна Ресава због тога доцније прозван Манасија.

Библиотека

Деспот Стефан је у манастиру имао велику библиотеку, са преко 20.000 књига у рукопису. На његов захтев у Љубостињској пустињи, мушка монашка насеобина, око манастира Љубостиње је преведен Стари завет и Зонара.Игумана Лесјамског манастира Венедикта слао је у Свету гору да му преведе „Шестоднев Јована Златоустог“. Од књига ове библиотеке данас се у Манасији чува један део и део другог рукописа, док се у Светој гори у манастиру Костомониту налази Теофилово тумачење јеванђеља, а један број ових рукописа доспео је и у Русију, где се и сада чува. У Одеси се налази један рукопис из 1420. год. У нашој земљи ових рукописа има у Пећкој Патријаршији и Патријаршији српске православне цркве у Београду, а верује се и у још неким манастирима.[тражи се извор] Од књига његове библиотеке и данас се чува у Светој гори у манастиру Кастомониту Теофилактово тумачење јеванђела. У библиотеци Пећке патријаршије и данас се налази један број књига из Ресавске школе, које датирају из 15. века.

Пропаст Ресаве

У време турских освајања манастир Ресава делио је судбину читаве српске Деспотовине. Књижевна активност манастира ометена је најездом Турака и пропашћу деспотовине. Турци су 1. августа 1438. године заузели утврђену Ресаву и на веома свиреп начин се обрачунали са браниоцима. Тада су по први пут опљачкали манастир и запалили Ресавску библиотеку. И ако су Мађари у међувремну водили рат са Турцима, после чега је склопљен мир. утврђење у манастиру коначно је пало у турске руке маја 1458. године.

Један део калуђера повукао се са последњим Бранковићима у Срем и наставио је ту акцију у фрушкогорским манастирима (нпр. у Крушедолу), други је отишао у Влашку, а затим у Русију, поневши са собом правописна правила и списе Константина Философа, док се најмањи део окупио у Јужној Србији, у Пећкој патријаршије и Дечанима.

Турци су у тврђаву сместили посаду, а манастир претворили у џамију. 24. јула 1689. године, аустријска војска је уз помоћ Срба заузела Ресаву. У периоду од 1718—1739. године, Ресава је била у аустријској власти. У тврђави је становао један аустријски капетан са војницима. За време аустријске управе у манастиру је радила школа за свештенике.

Izvor: Vikipedia

MAPS - PLAŽANE

Pozorišni festival “MAPS” u Plažanu

U selu Plažanu, nadomak Despotovca, a nedaleko od manastira Manasije, svakog maja, Centar za kulturu iz Despotovca, organizuje manifestaciju MAPS (Majske amaterske pozorišne svečanosti). To je manifestacija koja okuplja veliki broj amaterskih pozorišta širom Srbije , a kao gosti  u revijalnom delu nastupaju i profesionalni glumci iz Beograda.

Festival je osnovan osamdesetih godina na inicijativu Slavoljuba Vulića koji je zajedno sa Miroljubom Ivanovićem sadašnjim upravnikom teatra „Resava“ pokrenuo dramski studio, pa pozorište. 

Od tada pa do danas, sa kraćim prekidima ova pozorišna manifestacija uspešno traje. Koncept je svake godine isti, u razmaku od sedam dana publika i žiri gledaju nekoliko takmičarskih predstava, a zatim završnog dana svečanosti dodeljuju se nagrade za najbolju predstavu po oceni žirija, publike, kao I nagrada za najbolju mušku i žensku ulogu. 

Jedna od nagrada posthumno nosi ime Slavoljuba Vulića.

Prošle godine manifestacija je doživela svoj veliki jubilej, dve decenije postojanja. Tim povodom u revijalnom delu, na sceni u Plažanu, stigli su profesionalni glumci iz Beograda (Stefan Buzurović, Kalina Kovačević i Ljiljana Blagojević...) sa predstavom “Sokin i Bosina”, ali nažalost nacionalni mediji nisu propratili ovu manifestaciju.

AVION RESAVA - FINANSIJER B.JOCIĆ

Авион Ресава

Жућенко - Валтер или „Ресава“ је школско-спортски-туристички авион, класичне дрвене конструкције. Једномоторни двокрилац двосед са отвореним тандем седиштима (једно из другог) и дуплим командама. Авион је настао на иницијативу Аеро клуба "Наша крила" а конструисао га је инж. Никола Жученко. Израду авиона је финансирао Благоје Јоцић власник фирме "Ресава" (Ресавски рудник)  по којој је авион добио име. Први пробни лет авион је обавио у пролеће 1931. године.

Историјат и развој

Средишња управа Краљевског Југословенског Аероклуба (КЈАК) „Наша крила” са циљем да унапреди цивилно ваздухопловство преузела је средином 20. година 20. века акцију којом би се уз помоћ свих заинтересованих подстакла и унапредила израда и домаћа производња спортско-туристичких авиона. Прво се овој акцији прикључила Команда Ваздухопловства војске која је бесплатно уступила нове моторе домаће производње Влајковић-Валтер NZ-120 од 120 KS за уградњу у сваки авион домаће производње чији пројект буде прихваћен и одобрен за израду. 

Захваљујући тој акцији у периоду од 1. Априла 1930 до 20. децембра 1931. године, појавило се 8 типова домаћих конструкција цивилних авиона: 1. Физир-Валтер (Физир ФН), 2. Физир амфибија (Физир АФ.2 или Физир Вега), 3. СИМ I (СИМ II), 4. спортски Блоудек (B.XV Лојзе или Блоудек-Цирус), 5. Рогожарски АЖР, 6. Физир-Џипси (Физир Л.А.Ф.), 7. СИМ  VII и 8. Жућенко-Валтер (Ресава). Сви ови авиони су били једномоторни двоседи, једнокрилци или двокрилци, дрвене конструкције и класичне концепције направљени углавном од домаћих материјала са примењеном технологијом тога времена.

Међу заинтересованим добротворима који је учествовао у овој акцији био је и индустријалац Благоје Јоцић власник Ресавских рудника. Он је одлучио да финансира један авион па је у ту сврху наручио пројект код инжењера Николе (Николаја) Жученка 1930. године. Дрвена конструкција авиона је направљена у столарској радионици фирме “Јоцић и син” а за специфичне операције су били ангажовани мајстори специјалисти из Икаруса и осталих фирми.

Пројект авиона је назван Жученко-Валтер, Жученко према презимену конструктора а Валтер према називу мотора који је чинио погонску групу пројектованог авиона, како је био обичај у то време. Међутим, када је авион направљен власници су одлучили да авион носи име компаније која је финансирала изградњу авиона тако да је добио име “Ресава” под којим је касније и регистрован у југословенском регистру цивилних авиона.  

Монтажа авиона је извршена почетком 1931. Године у хангару Аероклуба на земунском аеродрому. Први лет је извео сам пројектант инжењер Жученко уз помоћ специјалног уређаја с обзиром да је био инвалид (није имао десну руку а и лева му је била оштећена). Да би каснија испитивања наставили пилоти Виктор Никитин пилот Аеропута и Богумил Јаклич пробни пилот фабрике Рогожарски и наставник летења у Аероклубу. Пробе су показале да је “Ресава” имала одлична летна својства, била је лако управљива, добра у основним акробацијама и планирању, лако је излазила из ковита, била је стабилна у лету и имала је осетљиве команде. “Ресава” је била идеалан авион за почетну обуку пилота.

Технички опис

Труп авиона “Ресава” је био правоугаоног облика, костур се састоји од оквира и уздужница направљених од босанске оморике. Предњи део

трупа је обложен алуминијумским лимом, средњи део је обложен лепенком а задњи пресвучен платном. Отвори седишта су били опшивени кожом, испред првог седишта је био постављен ветробран а иза другог седишта била је постављена аеродинамичка покривка. Метални носач мотора и централни део мотора су покривени капотажом који је аеродиманички уклопљен у нос трупа. Цилиндри мотора нису били покривени капотажом. Иза мотора у трупу је био смештен резервоар горива који се могао одбацити у лету у случају непосредне опасности.

Крила авиона су имала елипсасти облик (са обе закривљене ивице). Конструкција крила је била дрвена и састојала се од две ремењаче и ребара а пресвлака је била од импрегнираног платна. Веза крила са трупом је била помоћу челичних окова. Горња крила су била истурена у односу на доња и везана су за труп помоћу четири кратке упорнице. Међукрилна веза је остварена помоћу четири косе упорнице и система жичаних затега. Крилца на горњим и доњим крилима су имала независне команде.

Реп је био класичног типа, све репне површине су биле елипсастог облика. Хоризонтални стабилизатори су са доње стране били подупрти а са горње стране су имали затеге. Стајни трап је био класични неувлачећи израђен од челичних цеви. Свака нога стајног трапа састојала се из три елемента од којих је први био еластичан са амортизацијом помоћу гуме. Репна дрљача је била лисната опруга

Погонску групу авиона сачињавају један ваздухом хлађени 9-цилиндрични клипни мотор Влајковић-Валтер NZ 120 југословенске производње по чехословачкој лиценци. Номинална снага мотора је 88,26 kW (120 KS) при 1400 min-1, полетне 99,29 kW (135 KS) при 1750 min-1 и двокрака вучна дрвена елиса фиксног корака. Са пуним резервоаром горива, (95 килограма) авион је могао у ваздуху да проведе 4 сата.

Техничке карактеристике



намена                             = Школско-туристичко путнички  авион

посада                              = 1 пилот

број путника                      = 1 путник

порекло                            = Краљевина Југославија

произвођач                       = Столарска радионица “Јоцић и син”

пробни лет                        = пролеће 1931. год.

уведен у употребу            = 1931. год.

повучен из употребе         = 1937. год.

статус                               = неактиван

први корисник                   = Рудник Ресава

број примерака         = 1

дужина                     =8,50 m

висина                      =2,85 m

размах крила            =10,00 m

површина крила        =25,00 m2

празан                       =703 kg

полетна                     =798 kg

максимална тежина   =953 kg

број мотора                = 1 мотор

тип                             = клипни-радијални

КЕМ                           = Walter NZ 120

КЕМ снага                  = 1 x 88/100 kW

КЕМ снага КС             = 1 x 120/135 KS

 

Перформансе

Највећа брзина           = 162 km/h

минимална брзина      = 67 km/h

радијус кретања         = 325 km

долет                         = 650 km

плафон лета               = 4000 m

Оперативно коришћење

Аероплан „Ресава“ са фабричким бројем 1 (c/n 1) званично је регистрован 15. децембра 1931. и заведен у Регистру иматрикулације цивилних аероплана Краљевине Југославије под иматрикулацијом бр. 29, добивши пловидбену дозволу бр. 28 и регистарску ознаку UN-PAY. Као власник је уписана компанија „Рудник Ресава“ из Београда. Током 1932. авион је користила Средишна управа Аероклуба у Београду која га је употребљавала у многим пропагандним акцијама, митинзима, аероданима и за ваздушна крштења.

Почетком 1933, Средишна управа је склопила уговор са власником о откупу, а у мају/јуну исте године доделила је „Ресаву“ на коришћење новоформираном Обласном одбору (ОО) из Краљева (основан 12. јуна 1932).

На дан 29. јануара 1933. одржана је XII годишња редовна скупштина Аероклуба, а „Наша крила“ су објавила делове извештаја о раду Аероклуба у прошлој, 1932. години. Између осталог, у том тексту је написано: „Склопљена је погодба са фирмом „Јоцић и син“ да им се откупи њихов аероплан РЕСАВА, конструкције инжењера Жученка, за који је већ одређена комисија. Имајући у виду да су откупљени аероплани прототипови, недовољно испитани, Средишна управа је била потпуно задовољна са њима“.

Откупом и доделом „Ресаве“ краљевачком ОО, број авиона у својини Аероклуба попео се на 11, од тога 5 у Београду (2 ФН, 2 СИМ VII и један Физир-Џипси), 2 у Љубљани (Пеликан и Блоудек) и по један у Загребу (Пас Мот), Сарајеву (Џипси Мот), Осијеку (Амфибија Физир) и Краљеву („Ресава“). Те исте, 1933. године, ВВ је доделило Аероклубу прву траншу од укупно 18 старијих војних школских авиона и то 6 Анрио 320 (HanriotH.320), 8 Малих и 4 Средња Бранденбурга.

Аероплан „Ресава“ је летео у Краљеву током следећих неколико година и био је често виђан на краљевачком и околним аеродромима, на којима је учествовао на аеромитинзима и аероданима. На пример, 4. јуна 1933. Обласни одбор је приредио аеромитинг у Чачку, што су уредно забележила „Наша крила“. Авион се спустио око 10 часова на тркалиште у близини артиљеријске касарне а током дана пилот Раде Котарац извршио је 15 летова. Тај бивши војни пилот је био пробни пилот Фабрике авиона Краљево (ФАК) и први краљевачки пилот авиона „Ресава“. Нешто касније, 11. јуна, ОО Краљево упутио је „Ресаву“ (са истим пилотом) у Крагујевац у којем је тога дана основан Месни одбор Аероклуба. Током послеподневних сати, „Ресава“ је летела на вашаришту. Две недеље касније, тачније 25. јуна 1933, аероплан је имао лакши удес у близини Рашке (лом предњих ногу стајног трапа и оштећење елисе), али је убрзо оправљен.

На 31. састанку у Риму одржаном у мају 1933, Међународна комисија за ваздушну пловидбу (Commission Iinternationale de Navigation Aérienne -CINA) променила је четврти пут знак националне припадности и усвојила слова YU као нови знак за цивилне авионе КЈ. Насвим постојећим цивилним аеропланима пребојавањем је извршена замена слова UNсловимаYU, док су последња три слова у регистарским ознакама задржана. Том променом авион „Ресава“, до тада UN-PAY, добио је у септембру 1933. нову регистарску ознаку YU-PAY.

Иако способан на почетку летачке сезоне за 1934, аероплан „Ресава“ се покварио па је био оправљан на терет кредита Средишне управе у радионицама Ваздухопловно-техничког завода (ВТЗ) у Краљеву. Следеће, 1935. године, извршени су пробни летови у трајању од само једног сата, јер је аероплан био у квару па одбор није могао да врши пропагандне летове.

Показало се да стајни трап (израђен од челичних цеви) није био погодан за употребу на неприпремљеним теренима; авион је имао неколико лакших удеса са ломљењем главних ногу стајног трапа. Краљевачки ОО вратио је половином 1936. „Ресаву“ Средишној управи јер је аероплан био „неподесан за њихове брдске терене“, како је наведено у извештају. Следеће, 1937. године, „Ресава“ YU-PAY брисана је из Регистра цивилних аероплана КЈ чиме је била завршена служба јединог примерка авиона тога типа.

Литература

1.     Алманах Југословенског ваздухопловства 1931-1932, Београд, Време, 1932.,

2.     Микић, Сава Ј. (1933.). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић.

3.     Димитријевић, Бојан; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.

4.     Раде Јоветић, Њима припада небо (текст О. Петровића у поглављу: Летелице Аеоклуба Краљево, Жученко-Ресава), Краљево, 1998, с- 292,

5.  Огњан Петровић, Авион "Ресава", Расински анали, Краљево 2012.,

6.  Č. Janić, O. Petrović, The Century of Sport Aviation in Serbia, Aerokomunikacije, Beograd, 2011., 

BLAGOJE JOCIĆ - RESAVSKI INDUSTRIJALAC

 Благојe Јоцић,

  (1900 - 1976)

био је српски индустријалац,

 власник ресавских рудника.

Након смрти његовог оца Николе Јоцића, ресавски рудници су наставили рад у оквиру исте фирме под називом Никола Б. Јоцић и син, која је искључиво власништво Благоја Н. Јоцића, као једниног наследника и ортака.

 Других наследника ни ортака није било, ни јавних ни тајних2, те се рудник и надаље развијао, све до Другог светског рата, када је Благоју фактички одузет рудник од стране окупационих власти, а након ослобођења, власт у руднику су фактички, а потом и правно одузели победници рата, јер Благоје није хтео да поклони рудник држави, т

е је изложен прогону и насиљу.

Године 1945. решењем савезног Министарства за рударство ресавски рудници су организовани у оквиру сењско – ресавског угљеног басена под називом Сењско-ресавски рудници мрког угља.

Никола Јоцић и Благоје Јоцић утемељили су себе у значајни развој рударства у Србији, о чему сведочи и део постојећег индустријског наслеђа.

Благоје Јоцић судски је рехабилитован у мају 2007. године и утврђена је ништавост одлука о осуди од самог доношења, те су ништаве и правне последице, укључујући и казну о конфискацији имовине, а наследници још нису укључени у процес повраћаја имовине односно обештећења.

       Kuća Blagoja Jocića u Despotovcu

Vila Blagoja Jocića u Lisinama

Благоје је био ожењем Катарином Јоцић, рођ. Ивановић. Имају потомство.

                    &

 PORED TOGA ŠTO JE BIO VLASNIK RUDNIKA, BIO JE I VLASNIK ŠESTOSPRATNE KUĆE U BEOGRADU KOJA SE NALAZI NA UGLU KRUNSKE ULICE I ULICE SVETOZARA MARKOVIĆA. POSLE RATA TU JE BIO VOJNI SUD. TA ZGRADA SE POTRAŽUJE U RESTITUCIJI JER GOSPODIN JOCIC IMA ŽIVE NASLEDNIKE. BILO BI SVE UREDU DA TU NISU PONOVO PRORADILI KOMUNISTICKI APETITI I HOCE DA JE POVO OTMU I NAPRAVE PRAVOSUDNU AKADEMIJU. ŠTO JE NAJSTRAŠNIJE U KATASTRU SE VODI DA SE TU NALAZI PRIZEMNA ZGRADA, OSNOVANO SE SUMNJA DA JE VEROVATNO NAKNADNO URADJEN FALSIFIAT UKNJIZBE. ZNACI NEKO OD DECE ILI UNUKA KOMUNISTICKIH VOĐA HOĆE DA OTMU OVU ZGRADU.  

Izvor:

Vikipedia i Istorijski arhiv Jagodina

IZLETIŠTE - MILIVSKA KLISURA

Миливска клисура чува благо из 15. века и предивно излетиште ком се враћа свако ко га једном посети

Мештани деспотовачког села Милива богатство свог краја брижно чувају. Од својих средстава финансирали су реконструкцију цркве из 15. века, а брижно воде рачуна и о археолошким налазиштима, која се налазе у њеној околини.

Село Милива крај Деспотовца једно је од најстаријих у Горњој Ресави. У повељи кнеза Лазара налазе се први записи о њему. Миливски чувари историје решили су да реконструишу цркву из 15. века и истраже ископине поред ње. Реконструкције су започете 1998. са жељом да наредне генерације не забораве историју родног краја.

Поред цркве, из времена кнеза Лазара и деспота Стефана, мештани су открили темеље конака, који указују на то да је, на простору Миливске клисуре, заправо био манастир. На иницијативу мештана истраживање локалитета су извршили археолози.

Предмети нађени на овом терену датирају из 14. и 15. века. Пронађени су керамички предмети, ковани ексери и места за огњиште. Сви предмети чувају се у Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу.

У старој цркви се сада одржавају крштења и венчања.

 Догађа се, да труд посвећених мештана, уништавају посетиоци, који бацају смеће и разбијају расвету. Миливци то брзо сређују и настоје да оплемењивањем простора на наруше његову природну лепоту. Реконструкцију цркве грађену мобом финансијски су помогли људи из дијаспоре.

Црква посвећена Огњеној Марији, у Миливској клисури надомак Деспотовца, сваке године окупља мноштво верника и љубитеља живописног крајолика Горње Ресаве, када се организује Миливски сабор, где се окупља велики број учесника и угледних званица.

Црква се налази у непосредној близини извора реке Миливке, на којој је некада било пет воденица и ваљарица за обраду вуне. Посебну драж овом крајолику даје и пећина која још није довољно истражена.

С обзиром на то да је Миливска клисура омиљено место за окупљање Деспотовчана, 2005. је проглашена и за излетиште, па је мобом саграђена сеоска кућа – за организацију разних славља. Одмах поред је и летња позорница, на којој су претходних година наступали учесници Сабора.

Izvor: Opanak

TEHNIČKA ŠKOLA DESPOTOVAC - ISTORIJAT

TEHNIČKA ŠKOLA DESPOTOVAC

Tehnička škola Despotovac je osnovana 1964 godine,od 1977/78 pod imenom "Obrazovni centar Petar Žalac".

Na samom početku u njoj su se školovali sledeći profili: mšinski tehničar,rudarski tehnicar i trogodišnji profil,učenik u privredi.

Profil učenik u privredi se paralelno školovao i u Resavici.

Školovanje navedenih profila trajalo je sve do školske 1977/78 godine,stim što su se profili učenika u privradi koji su postojali i u Resavici

integrisali školske 1970/71 godine,sa sedistem u Despotovcu.

Od 1977/78 godine posle integracije sa Resavicom škola osim mašinskog i rudarskog dobija jos dva profila obrazovanja,elektro i ekonomski smer.

Od 1984 počinje sa radom i tekstilna struka,dok se u narednih 10 godina gasio obrazovni profil rudarski tehničar.

Od 1993 ostaju samo mašinski i elektro smer a kasnije se pridodaje i ugostiteljsko turistički smer

(1995),sa više vrsta zanimanja.

Interesantan je i podatak da na mestu sadašnje Tehničke škole,trebala je da bude direkcija rudnika "Rembas",od čega se zbog nekih razloga odustalo.

Sada je to moderna škola sa novim sadržajima,jer je škola  2019/20 rekonstruisana.

Izvor:

Arhiv pomotavskog okruga, sajt Tehničke škole i saznanja u neposrednom razovoru sa rukovodiocima iz tog vremenskog peioda

DOM ZDRAVLJA DESPOTOVAC - OD OSNIVANJA DO 2009

Prema dokumentaciji Istoriskog Arhiva Jagodina, Dom zdravlja Despotovac osnovan je  01.01.1955. pod imenom DOM NARODNOG ZDRAVLJA .

Srez Despotovački rešenjem broj  319 (01.02.1955.) doneo je odluku da Dom Narodnog Zdravlja plaća zakupninu poslovnih prostorija opštenerodne imovine u visini od 3700 dinara mesečno, počevši od 01.01.1955. Površina zakupljenih poslovnih prostorija iznosila je 135 m2. Dom Narodnog Zdravlja smešten je u sadašnjim prostorijama Doma penzionera ( zgrada preko puta Doma zdravlja) .

Odlukom Naro

dnog Odbora opštine, Despotovac za prvog upravnika imenovan je Dr Lazar Vlajn .

       U sastav Doma Narodnog Zdravlja  radi i Opšta bolnica sa porodilištem. 

Odlukom Narodne Republike Srbije, rešenjem broj 3663 (29.10.1955) Opšta bolnica sa porodilištem izdvaja se kao ustanova sa posebnim finansiranjem.

Opštom bolnicom upravlja Upravni Odbor na čelu sa upravnikom .Prvi upravnik Opšte bolnice bio je Dr Jakov Kilman .Za zastupanje ustanove bio je ovlašćen Dr Miško Milenković (prvi lekar iz ovog kraja koji živi i radi u Despotovcu ) 

    Dom Narodnog Zdravlja brojao je 13 zaposlenih . Kvalifikaciona struktura se može videti iz platnog spiska izraženog kroz tzv platne razrede .

     

   Platni razredi : 1-XI…………………….….1

                               2-XII…………………….…1

                               3-XIV…………………..…..1

                               4-XVI………………..……..1

                               5-XVII……………………...2

                               6-XVIII…………...……..…2

                               7-XIX……………………....1

                               8-Bez platnog razreda 3 

                               9-Honorarni                   1

                          Ukupno zaposlenih 13 

Ukupan iznos plata , dopunske i položajne zarade za 1956. iznosio je 199 800 dinara

Bez 48 % doprinosa za Socijalno osiguranje i 10% za fond stambene izgradnje.

     Narodni Odbor Opštine Despotovac rešenjem broj 12661 /07.12.1956. donosi odluku da prostorije Skupštine Opštine Despotovac (sadašnja zgrada biblioteke) služiti za  Dom Narodnog Zdravlja počevši od 01.10.1956. 

Površina poslovnog prostrora iznosi 117 m2 , sa zakupninom od 40 dinara po m2 , odnosno 4170 dinara mesečno. 

    Konačno, Skupština Opštine Despotovac rešenjem broj 01-7284/01-63  17.06.1963. Dom Narodnog Zdravlja preimenuje u Dom  zdravlja Despotovac .

Dom zdravlja Depotovac registrovan je 24.10.1963 , od kada posluje kao ustanova sa samostalnim finansiranjem i principom privrednog računa , a po načelima društvenog samoupravljanja  . Ustanovom rukovodi Upravnik , Upravni Odbor i Savet Doma Zdravlja . Nakon preimenovanja u Dom zdravlja Despotovac otvara se tzv MATIČNA KNJIGA ZAPOSLENIH ,  u koju je do decembra  2008 . upisano 1043 zaposlenih .

Izgradnja nove zgrade Doma zdravlja Despotovac započinje 1964.gdine u ulici Saveza Boraca broj 74 .Predviđeno je da u zgradi budu smeštene sve polikliničke službe .

Stanje kadrova na dan 01.12.1964:

-lekara specijalista………………………3

-lekara na specijalizaciji…………...……1

-lekara opšte medicine…………………16

-stomatologa ………………………...….1

-stomatologa na stažu…………………...1

-farmaceuta …………………………..…3

-zubara dentista …………………………2

-med. tehničara ………………………..19

-farm. tehničara…………………………..1

-zubotehničara ………………………..…2

-babice …………………………………..2

-bolničara ………………………………19

-babice sa NSS……………………….….3

-dečije negovateljice ……………………2

-zubni asistenti ………………………….3

-spremačica ………………………...…..20

-kuvarica …………………………….…..7

-vešerki …………………………….……6

-tehničko osoblje ……………………….12

-administrativno osoblje ………………..18              Ukupno zaposlenih 141

Sadašnja zgrada Doma zdravlja je završena I useljena  1965 .

Iz dana u dan, prateći trendove savremenih medicinskih kretanja , Dom zdravlja Despotovac se razvija, kadrovski jača , tako da postojeće prostorije bivaju nedovoljne da odgovore zahtevima razvoja, te se ubrzano radi na pripremi izgradnje novog aneksa Doma zdravlja , koji biva opremljen i useljen u leto 1983 . Iste godine Dom zdravlja Despotovac biva proglašen za jedan od boljih Domova zdravlja Republike Srbije .

   U leto 1984. odlukom Upravnog Odbora i Saveta Doma zdravlja , Dom zdravlja Despotovac priključuje se Zdravstvenom Centru Ćuprija i postaje OOUR Zdravsvenog Centra Ćuprija. Ustanovom rukovodi upravnik Dr Milan Šikanja Snabdevanje sanitetskim materijalom i drugim sredstvima je centralizovano.

       11.04.1998. , na zahtev zaposlenih , Dom zdravlja se izdvaja i ponovo  postaje samostalna radna organizacija. Ustanovom rukovodi direktor Dr  Miroslav Pavković.

      Kontinuiranim razvojem i stručnim usavršavanjem ,Dom zdravlja Despotovac dostiže

      sadašnji nivo razvoja i strukturu zapolsernih .

Struktura zaposlenih na dan 06.10.2008.

-Primarijus …………………………..…1

-Lekara subspecijalista ………………...1

-Lekara specijalista……………………26

-Lakara na specijaliyaciji ………………5

-Lakara op[te medicine ……………….12

-Stomatologa specijalista ………………6

-Stomatologa …………………………...3

-Zdravstvenih saradnika …………….….5

-Zdrav. Radnika sa  VŠS........................14

-Zdrav. Radnika sa SSS........................122

-Nezdravstvenih radnika  53                                     

Ukupno zaposleno 248 radnika. od toga  195 zdravstvenih radnika i 

55 nezdrvstvenih radnika

Izvor: Dr Branko Trajković

CENTAR DESPOTOVCA - SKULPTURA

SKULPTURA U CENTRU DESPOTOVCA

Autor skulpture "Majka sa detetom"koja se nalazi u centru Despotovca, je Angelina Gatalica (1924-2001).

Skulptura je nastala na manifestaciji "Mermer i zvuci" 1989 godine,iste godine je i postavljena u centru Despotovca. Interesantno je napomenuti da ova prelepa skulptura nije registrovana u katalozima skluptura..nadam se da ce ta nepravda uskoro biti ispravljena?!

Angelina Gatalica je ovu skulpturu poklonila žiteljima Despotovca i red je da se njeno ime nađe na samoj sklupturi.

ISTORIJAT ZDRAVSTVA - OPŠTINA DESPOTOVAC

PRVE ZDRAVSTVENE AMBULANTE U OPŠTINI DESPOTOVAC

Prvi lekari u Sbiji bili su Česi .Krajem XIX veka Srezu Despotovačkom dodeljen je 

lekar Dr Stejskalo, sa zadatkom da vakciniše stanovništvo od tadašnjih zaraznih bolesti. 

Njegova misija predvidjena je da traje od 2 do 4 godine, ali je on ostao i dalje da radi i 

leči naše gradjane, jer nije mogao da ih ostavi bez lekarske pomoći.

Dr Stejskalo je ostao u Despotovcu do Prvog Svetskog rata i verovatno je otišao u rat 

sa našom vojskom .Ambulanta Dr Stejskala bila je smeštena u manstirskoj zgradi na 

mestu današnjeg Doma kulture.

 U istoj zgradi bio je smešten Srez Despotovački.

Prvi lekar nakon Prvog Svetskog rata bio je Dr Djurašković . O njemu nisu zabeleženi 

neki detaljniji podaci, osim da je u Srez Despotovački živeo i radio od 1922. do 1926. 

godine .

 Drugi Sreski lekar u vremenu od 1926. do 1929. godine bio je Dr Miroslav 

Novaković. Ambulanta Dr Novakovića bila je smeštena u kući trgovca Voje 

Mrjanovića ( sadašnja ulica Despota Stefana Lazarevića broj 129 ) .

 Treću ambulantu otvorio je Dr Džamić u kući Dragoljuba Matića ,kuća Mileta 

Licidera ( takođe sadašnja ulica Despota Stefana Lazarevića ) u periodu od 1929. do 

1931. godine 

 Četvrtu ambulantu otvorio je Dr Stanoje Popović u kući Boge Rjića ( sadašnja 

apoteka Račić) i radio u periodu od 1931. godine do 1935. godine .

 Petu ambulantu otvorio je Dr Koča u kući Miloja Mihajlovića ( deda akademika 

Dragoslava Mihajlovića ) i radio od 1939. do 1941. godine.

 Na predlog građana Sreza Despotovačkog i poslanika Voje Marjanovića , 

1927. godine počinje izugradnja bolnice, koja biva završena 1932/1933. godine

Odobrenje za izgradnju bolnice dao je okružni načelnik Okruga Moravskog Milutin 

Nagulić i senator Dr Cukavac . Iako završena, bolnica je proradila tek krajem drugog 

Svetskog rata .Bolnicu je vodio Dr Jakob Kiljman, u dva navrata: od 1937. do 1945. 

godine i kasnije kao penzioner šezdesetih godina .

 Intresantno je napomenuti da je zbog pristupa bolnici i manastiru Mansiji kralj 

Aleksandar Karadjordjević odobrio izgradnju gvozdenog mosta na reci Resavi koji je 

završen 1931. godine .

 Osnivać prve apoteke 1926 godine. je bračni par Novaković ( Dr Miroslav 

Novaković i njegova supruga ,magistar farmacije, inače Francuskinja) .U apoteci je bio 

smešten i rendgen , jedan od prvih rendgen aparata u Srbiji . Godine 1929. bračni par 

napušta Despotovac, i apoteku preuzima druga supruga Dr Novakovića , Desa 

Novaković, do 1941. godine .

 U vremenskom periodu od 1941.godine do 1964. godine nema pisanih tragova o 

radu apoteke , verovatno zbog veoma velike fluktuacije kadra .

 Od 1964. godine apoteku preuzima magistar farmacija Momčilo Milošević, i 

njegova suruga Ema Milošević radi u kontinuitetu do danas .

Izvor:

 Prim dr med Branko Trajković