Изграђена је у првој половини XIX века. Заштићена је као споменик културе од 2001. године.
Tu se danas održavaju kulturne manifestacije kao što su književne večeri,likovne kolonije i sl.
Стара воденица је позната и као манастирска воденица. Тачна година изградње није позната, али се на основу расположивих података претпоставља да је настала до 1835. године. Највероватније су је заједно градили кнез Ђорђе и породица Стаић, имајући у виду њену величину од пет витла.
Настојатељ манастира Манасија, архимандрит Евгеније Симоновић је 1855. године обновио воденицу и том приликом јој је додао још једно витло. Овакав изглед воденица је задржала и данас, уз мање преградње и увођење електричног млина.
Све до шездесетих година XX века, воденица је активно радила уз честу промену власника. Један део воденице је припадао и манастиру Манасија, али је манастир био принуђен да свој део прода. Ипак, данас је воденица позната као манастирска воденица.
Престанак рада воденице је водио ка њеном пропадању све до 1996. године када су на њој извршени већи радови. Том приликом воденица је обновљена и уређена.
Воденица је правоугаоне основе величине 7,8 m x 18,5 m. Изграђена је од ломљеног камена чији су углови обрађени од правилних блокова пешчара.
На бочним, ужим странама грађевине налазе се по једна врата, док се на низводној, подужној фасади налази четири прозора. Такође, у кориту јаза изведени су лучни отвори, по два на низводној и по три на узводној страни. Сви зидови су са спољне стране дерсовани малтером.
Над јазом је постојала и дрвена подна конструкција која је била сачињена од храстових стубова и греда. Осам храстових греда се некада налазило, са улогом носача двоводне кровне конструкције која је била покривена ћерамидом.
Данас је у воденици од шест сачувано четири витла. Такође, очуван је и велики дрвени сандук за мељаву- ушур. Воденичка постројења се налазе на масивним подужним гредама уз узводни зид. Због различитих интервенција оригинална витла и корубе нису сачувани. У воденици је постојало и огњиште, али и соба за воденичара.
Izvor: wikipedia
Foto: Liber54
Одлука о утврђивању старе воденице у Деспотовцу за споменик културе: 32/2001-23
На основу члана 47. став 1. Закона о културним добрима („Службени гласник Републике Србије”, бр. 71/94),
Влада Републике Србије доноси
ОДЛУКУ
о утврђивању старе воденице у Деспотовцу за споменик културе
„Службени гласник РС”, број 32 од 7.06.2001.
Тачка 1.
Стара воденица у Деспотовцу утврђује се за споменик културе.
Тачка 2.
Стара воденица у Деспотовцу (у даљем тексту: споменик културе) налази се на територији општине Деспотовац, у центру града Деспотовца, у државној својини, на катастарским парцелама бр. 21/2, 225/3 и 23/1, КО Варош Деспотовац.
Споменик културе је подигнут тридесетих година деветнаестог века, а данашњи изглед је добио 1855. године. То је монументална приземна грађевина од камена са пет воденичких витла, двоводног крова покривеног ћерамидом и два лучна свода над уређеним воденичким јазом. Удео у власништву над воденицом имао је и манастир Манасија, од њеног настанка па све до шездесетих година овог века, тако да је она и данас позната као „манастирска воденица”.
Као значајан привредни објекат у време настанка, воденица је, са ханом поред ње срушеним педесетих година XX века, представљала жижу око које је формиран данашњи Деспотовац.
Тачка 3.
Заштићена околина споменика културе обухвата следеће катастарске парцеле: бр. 20, 21/2, 23/1 и 225/3, КО Варош Деспотовац, у државној својини.
Тачка 4.
Утврђују се следеће мере заштите споменика културе:
1) очување изгледа и стања споменика постигнутог конзерваторско-рестаураторским радовима из 1996. године;
2) ажурно праћење стања и одржавања конструктивно-статичког система, кровног покривача, свих фасада, ентеријера и исправности инсталација у споменику културе;
4) забрана радова који могу угрозити статичку безбедност споменика културе;
5) коришћење споменика културе искључиво за намене културног, образовног или административног карактера.
Тачка 5.
Утврђују се следеће мере заштите околине споменика културе:
1) уређивање парковског простора са одговарајућим мобилијаром;
2) континуирано текуће одржавање воденичког јаза са благовременом изменом воде;
3) забрана подизања објеката трајног или привременог карактера, осим објеката народног градитељства и са етнолошким садржајем.
Тачка 6.
Ову одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије”.
05 број 633-1798/99
У Београду, 22. маја 2001. године
Влада Републике Србије
Потпредседник,
проф. др Жарко Кораћ, с.р.