VODA JE ŽIVOT

Jedan od osnovnih uslova za normalan život je redovno vodosnabdevanje pijaćom vodom.To istovremeno smanjuje rizik od alimentarnih infekcija i podiže kvalitet života.

Sramno je da u 21 veku mnogi gradovi,sela i naselja nemaju normalno vodosnabdevanje pijacom vodom,kada mnoge bolesti konstantno vrebaju.

Opština Despotovac takođe u tom smislu nije izuzetak.

Česta su iskljucenja ili nepostojanje uslova za normalno vodosnabdevanje pijaćom vodom,zbog raznih ne rešenih problema.

Ti problemi idu od objektivnih do nemarnosti onih koji su za to zaduženi.

Objektivni problemi su oskudnost izvorista i elementarne nepogode,a u nemarnost spadaju dotrajalost  mreže,neadekvatno planiranje kapaciteta prema broju korisnika i tehničke manjkavosti.

Svetla tačka u tom problemu naše opštine je komunalno preduzeće i njegovi radnici koji odrzavaju dotrajalu mrežu.

Neretko pod nenormalnim klimatskim uslovima,trude se da u što kraćem roku,obezbede normalno vodosnabdevanje.

Sramno je da Resavica više godina nema redovno pijaću vodu,da su Vojnik i Despotovac  u višim predelima često  bez vode.

Kako rešiti te probleme, kako da svi žitelji naše  opštine imaju  ispravnu pijaću vodu?!

Potrebno je zameniti dotrajalu(azbestnu)mrežu koja je sklona čestim havarijama,naseljima gde nema pritiska ugraditi pumpe koje će gurati vodu na više kote. Za Resavicu uraditi projekat i obezbediti sredstva da se problem vodosnabdevanja reši.

Planiranje ne treba da bude ad hok,već planski za period normalnog vodosnabdevanja od bar 20-30 godina.

Na kraju da zključim da ovo nije političko pitanje bilo koje grupacije, već nasušna potreba svih žitelja opštine!

DRAGULJI DESPOTOVAČKE OPŠTINE

Despotovačka opština ima na malom prostoru dragulje,koje retko koja opština u Srbiji ima.

Tu su manastir Manasija(1407-1418),Resavska pećina,park maketa,Milivska klisura,Lisine sa prelepim izletištem i vodopadom Veliki Buk,jedina prašuma u Evropi Vinatovača,vodopad Prskalo,muzej ugljarstva u Senjskom rudniku i prelepa reka Resava sa svojim kanjonima.

U samom Despotovcu održavaju se i dve poznate i veoma posećene manifestacije Dani srpskog preobraženja(počinju 19 avgusta) i Viteški festival(25-28 avgusta).

Resava u gornjem toku je raj za sportske ribolovce(pastrmka potočara i krkuša) i prelep ambijent za izletnike,a Beljanica je vazdušna banja bogata raznovrsnom florom i faunom.

VODOSTAJ NA RESAVI JUN 2020

  Resava plahovita reka pokazala je svoju ćud,od mirne idilične reke do buntovnika koji ruši sve pred sobom .

https://www.facebook.com/groups/Despotovacmestokojevolim/permalink/3335172016517167/

Zbog kiše koja je neprekino padala 48 časova reka je izašla iz svog korita i poplavila mnoga polja,domaćinstva i prelila se preko mostova.

U mnogim mestima poplavljene su bašte,plastenici,staje sa stokom,a neretko i stambeni objekti.

Put  Despotovac Strmosten,koji vodi i prema Lisinama i Jelovcu je neprohodan,zbog prelivanja Resave preko mosta uzvodno od Vodne.

MHE Stenjevac kod Vodne je prepreka na reci prema Despotovcu i podize vodostaj Resave uzvodno,njeno probijanje dovelo bi u opasnost mesta nizvodno od nje,Stenjevac,Dvoriste,Bukovac a možda i sam Despotovac.

Izmereni vodostaj na mernom mestu MANASTIR MANASIJA 24.06.2020 je iznosio 193,08 cm,sa tendencijom daljeg rasta. 

Meteorološke prognoze u narednim danima predviđaju prestanak padavina,a samim tim se očekuje i pad vodostaja na Resavi i manje briga zbog izlivanja reke.

Izvor: @liber54

ANKETA O STEČENIM DIPLOMAMA

 Na osnovu sprovedene ankete u grupi DESPOTOVAC - MESTO KOJE VOLIM

Sa pitanjem da li u poslednjih 20 godina u opštini Despotovac ima više kupljenih ili regularno stečenih diploma?

   3,21% članova grupe učestvovalo u anketi (268)

246 smatra da u poslednjih 20 godina ima više kupljenih diploma 91,79%

22 smatra da u poslednjih 20 godina ima više regularnih diploma 8,21%

Cilj ankete je bio da prikaže stav članova grupe po pitanju sticanja diploma, bez ikakvih politickih implikacija.

Anketa je sprovedena zbog aktuelnog društvenog pitanja i obuhvaćen je period u kojem su zastupljene razne političke opcije.

Izvor: @liber54

RESAVSKA PEĆINA

  

Ресавска пећина је заштићени споменик природе и сврстава се у заштићено подручје прве категорије (природна добра националног значаја).Ресавска (Дивљаковачка) пећина је пећина у Централној Србији на 20 km од Деспотовца, у кречњачком брду Бабина Глава, на ободу крашког поља Дивљаковац, код села Јеловац.Спада међу највеће и најлепше пећине у Србији. Дуга је 4,5 km.

Ресавска пећина је једна од најзначајнијих туристичких пећина у Србији. Налази се у источној Србији, Горњој Ресави, Дивљачковог поља, испод венца Бабине главе а припада територији општине Деспотовац, атар села Јеловац. Од престонице Београда, удаљена је 152 км, од Деспотовца 20 а од села Јеловца око 5 км.

Њена надморска висина је 483 м. Површина намењена за заштиту је 10,87 ха и обухвата непосредну околину пећине, на падини која се спушта од 120 метара изна улаза до дна Дивљаковачке увале. Обухвата 14 и по катастарских парцела.

Ресавска пећина је вишеспратни спелелошки објекат укупне дужине испитаних канала од око 400 метара и висинске разлике између улаза и најнижег дела пећине (Бобанова дворана) око 30 м. Дужина Ресаске пећине износи 2.800 м, а настала је ерозивним радом некадашњег воденог тока који је био развијен у Дивљачковој ували при вишем стању његовог дна који је понирао на месту данашљег пећинског улаза. Она нема сталан нити повремени водени ток а активност прокапних вода зависи од падавина на површини терена.

Сви делови пећине, осим Улазне дворане, богати су кристалном калцитном орнаметиком. Заступљене су скоро све врсте пећинских украса китњастих форми од масивних стубова сталагмита и сталактита до малих кадица са перлама на пећинском дну. Поједине групе сталагнита или колонаде добиле си посебно име попут "Кошнице", "Деда и баба", "Породица Тарана", и др.

Након уређивања колоније слепих мишева су напустиле ово пребивалиште. Детаљним истраживањем утврђено је да су у праисторији у њом боравили људи првенствено проналаском, оруђа, клинова и камених врхова копаља. Од 1972. године отворена је за туристичке посете па је тих година достизала посету од око 150.000 људи годишње. Тај број се временом смањивао па је 1990. године пећину посетило 46.000 људи, 1991, 32-33.000 а 1992. 25. 000 људи. Туристичка стаза износи 402 метара, има бетонску подлогу и степениште. Извршена је расвета а на улаз је постављена одговарајућа капија.

У њој се и даље врше истраживања које обухварају:

континуирано осматрање микроклиматских чинилаца у пећини (температура и влажност);

биолошко истраживање уз праћење присуства слепих мишева у зимском периоду;

наставак спеолошких истраживања најнижих хоризоната пећинских канала (на дну Дивљачковог поља);

флористичку-вегетацију и хидролошко истраживање кришке увале Дивљаковац

Историја

За пећину су знали само чобани који су се склањали од невремена са стадима оваца. Један од чобана је открива 1962. године са свилајначким планинарима. Њен изворни назив је био Дивљаковачка пећина по крашком пољу у коме се налази.Детаљно су је испитали новосадски спелеолози, на челу са др. Јованом Петровићем. Радови на уређењу пећине су трајали 10 година.

  Пећина је званично отворена за посетиоце 22. априла 1972. године. Представља једну од најстарије испитаних пећина, стара је око 80 милиона година, док најстарији накит има 45 милиона година.Дужина пећине је 4.500 метара, од чега је истражено до 2.850 метара, а део за туристички обилазак је дуг око 800 метара.

Одлике

Температура је константна и износи 7 °C, док влажност ваздуха варира од 80–100%. Старост накита који се налази у пећини процењује се на 45 милиона година. Унутрашњост пећине је богата бројним и разноврсним дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима. Због богатства и разнобојности накита Ресавску пећину зову још и „Ресавска лепотица“.

Накит пећине почиње од самог улаза који се налази на 485 m надморске висине. Настаје растварањем калцијум карбоната, а боја зависи од минерала кроз који прође вода. Накит се појављује у три боје, а то су црвена, жута и бела. Најдоминантнијиа је црвена боја која потиче од оксида гвожђа, бела потиче од кристалног калцијума, а жута од примеса глине.

Пећина се простире на четири нивоа, а за туристичке посете су уређени само делови прва два.

У горњој галерији обилазе се четири дворане:

Дворана сраслих стубова или колонада, одмах на улазу, названа тако због жућкастих стубова, од калцита, који заузимају простор од пода до таванице, где су сталактити срасли са сталагмитима. Ови занимљиви вертикални облици стене, према научним сазнањима, ломљени су услед сеизмичких потреса, а затим су се током векова поново спајали.

Дворана кошница са три сталагмита у облику старе кошнице - плетаре, које су се некада правиле од прућа и блата.У двораније је таваница прекривена сталактитима који се још увек формирају. Другу и трећу дворану спаја канал црвених бреча, по чему је Ресавска пећина јединствена. Тај кањонски канал је најсувљи део пећине и ту нема пећинског накита. По средини канала налази се понор Слепи тунел, дужине 25 метара, који је испитан, али није уређен за разгледање. Кањонским каналом стиже се до треће дворане

Предворја историје, тако назване јер су у њој пронађени камена секира и врхови копља, лобања поларне лисице и огњиште праисторијског човека. Краћим тунелима, који су накнадно пробијен, долази се до Стазе окамењених водопада, и пећинских оргуља, које при сваком додиру сталактита производе различит звук.У њој су и два кристално бела кипа названи Баба и деда. Дужим вештачким тунелом се стиже до следеће дворане

Кристална дворана је најбогатија пећинским накитом и кристалним формама названим: Обешено јагње, Затвор или Кавез, Стопало слона, Пољубац кроз хиљаду година, занимљив случај где фали само један кубни цемнтиметар да би се сталактит и сталагмит спојили, зашта је потребно хиљаду година.

На нижем нивоу налази се доња галерија,

 чијим је разлагањем и ерозијом кречњачког материјала временом настало неколико посебних дворана, као што је:

Концертна дворана или Дворана кипова највећа и најлепша, односно главна дворана, на најнижој тачки од 405 мнв и дубини од 80 м, у односу на улазну дворану. Веома је пространа. У централном делу се налази главни носећи стуб висине преко 30 м и пречника око 27 м. Назив дворане потиче од њене акустичности, а ту су и кипови карактеристичних форми који носе посебне називе: мајка са дететом (заштитни знак Ресавске пећине), висок око 12 метара направљен од црвеног сталагмита, осим лица мајке и детета који су од белог кристала, Афродита, криви торањ у Пизи, џамија. Испод ње се налази трећи ниво пећине, који је још увек затворен за посетиоце и у њему је још активна понорница.

Бобанова дворана налази се иза Концертне дворане и преградног зида Ћеле-куле, чији украси имају облик људских лобања.Добила је име по деветогодишњем дечаку, сину др. Петровића, који је први крочио у ову дворану и силазио са спелеолозима, приликом истраживања пећине. У њој се налази три издвојена сталагмита названа Породица Тарана. Иза ове дворане налази се мала галерија названа Менза, са водопадом од белог кристала, коју су спелеолози користили за обедовање.

Корални канали дворана са формацијама, који подсећају на морске корале.

Блатна дворана или Кепина дворана, по рониоцу и спелеологу Кепи Радаковићу, је сиромашна накитом, а на њеним зидовима се налазе наслаге глине.

Ресавска пећина има статус заштићеног споменика природе, укључујући и непосредну околину површине 11 хектара.

Izvor: Vikipedia

RESAVSKO MAKALO

Ресавско макало

Омиљени намаз Деспотовчана, уз врућу погачу или проју испод црепуље

Млечни производи у брдским селима Ресаве претежно се праве од овчијег млека или козијег, а у равничарским од крављег. Ресава је опште позната, и са брдским и са равничарским селима, по томе што се млеко првенствено прерађује у сир. Најпопуларнији је пуномасни сир, од невареног млека. Али, има и других начина.

У селима доње Ресаве највише се прави вурда, а памти се да су некада, у јесен, добро укувано и посољено овчије млеко наливали у чабрице и остављали за зиму. То је “макало” – меки сир или кајмак, омиљени намаз за доручак, за погачу испод сача, по ком је овај крај препознатљив.

Уколико се одлучите да упознате шармантну природу Ресавског краја, нећете одолети да у свежа и мирна јутра окусите врућу проју или погачу испод црепуље и намажете их чувеним макалом.

Љубазношћу старице Милке Милутиновић из села Стрмостен код Деспотовца дошли смо до оригиналног рецепта за чувено ресавско макало.

Припрема:

Измрви се на средње парчиће проврели овчији сир (јеловачки) и стави у припремљену посуду.

Затим се скува овчије млеко и остави да се охлади.

Када се млеко охладило са њим се прелије измрвљен сир и то све остави да одстоји на собној температури.

Након тога, стави се у хладњак где може да одстоји 10-15 дана (време употребе).

Љубазношћу г. Данета Милошевића и бака-Милке и3 Стрмостена; Магазин ОПАНАК

NASELJE - BARE

Naselje Bare

Jocić je u ataru sela Židilje otkrio  sloj dobrog  uglja u dubini 10 metara potkop Stara jama, a zatim u Strmostenskom rudniku zapadno od sela Strmosten u potoku Vodna.

Jocić je 1907 pravo istraživanja zamenio za redovnu povlastice na svom terenu koja je obuhvatila 200 rudnih polja u atarima   sela Stenjevac, Strmosten i Židilje.

 Posle prve revizije resavskih  rudnika od strane komesara Rudarskog odeljenja 1908 konstatuje se da rade tri rudnika, Stenjevački, Strmostenski i Židiljski.

1910 Resavski rudnici ulaze u krizu, te Jocić daje povlastice na Ota Štajnbajsa.

Jocić dobru priliku da se obogati video je u novo otkriveno sloju dobrog uglja sa površinskom eksploatacijom.

1911 on ponovo vraća povlastice na sebe.

Radi lakšeg transporta uglja Jocić odlučuje da izgradi žičaru. Bare.   Ravna Reka. Žičara je imala drvene stubove i polovne žičane kablove kupljene od rudnika Aleksinac. Izgradnja žičare trajala je od 1912 do 1914 god.

Za pogon žičare korišćena je Lancova lokomobila od 50 KC koja je bila i prva mašina u rudniku.

 Ubrzo je počeo i  Prvi svetski rat  gde su Nemci upropastili rudnike  pri povlačenju uništili su žičaru.

Izvor: Sonja Ostojic - Resavica

MANASIJA - RESAVSKA ŠKOLA

Ресавска школа

 постојала је током прве половине 15. века и радила је у оквиру Манастира Манасије, који је подигао деспот Стефан Лазаревић, као своју задужбину. У њој су се окупљали учени монаси писци, преводиоци, књижевници, преписивачи који су украшавали рукописе и књиге, због чега је манастир представљао симбол духовности и просвећености током неколико наредних векова.

 Један од главних сарадника Ресавске школе био је Константин Философ. По правилима ове школе радило се у Љубостињи, Хиландару, Пећкој патријаршији, Дечанима, а утицај се осећао и у Македонији, Бугарској, Румунији и Русији.

Упркос значају и утицајима Ресавске школе, данас је нажалост у друштву раширен израз „ресавска школа“, који има потпуно другачије значење.

Трпезарија је једна од највећих грађевина те врсте у Србији оног времена са димензијама 31,60 m x 16,88 m. Њена специфичност се састоји у томе што је изграђена као слободно-стојећи објекат, невезан за оградни зид. Имала је приземље, спрат, дрвене тремове са оба подужна зида и кров на две воде. У приземљу, укопаном 1 м у земљу, на источној страни изведена је полукружна апсида, а једна нешто плића апсида видљива је и на спрату али на јужној страни. Укупна корисна површина објекта била је око 1.000 м2, па се сматра да је грађевина имала функцију трпезарије само у приземљу, док су на спрату били скрипторијум и библиотека. Могла је да прими чак неколико стотина људи.

У првој половини 15. века, за време Стефана Лазаревића, Србија се као држава обновила и економски знатно ојачала. Стефан је добио титулу деспота после успешног учешћа у бици код Ангоре 1402. године од Византинаца у Цариграду. Србија није више била у вазалском положају према Турцима. Истовремено, долази до процвата културе и уметности. Стефан је узео Београд за престоницу Србије. После обнове Београда, Стефан је сву своју пажњу посветио подизању манастира Ресаве (1407—1418).Дуго зидање манастира могло би се објаснити као резултат нестабилних односима са Турцима, због чега је зидање повремено прекидано.

Стефан је у својој задужбини, готово одмах по оснивању, започео да организује школу — центар за превођење и преписивање књига. У њему је окупио велики број вредних калуђера, који су се ту бавили преписивањем, исправљањем старијих рукописа и превођењем новијих књижевних дела. На његов позив су долазили учени калуђери са Свете горе да преводе дела са грчког језика.Ту су радили учени калуђери, писци, преводиоци, књижевници, преписивачи, који су украшавали рукописе и књиге. Када је пала бугарска царевина (1393—6) велики број бугарских калуђера и књижевника прешао је у Србију, а са њима и идеје Трновске школе о реформицији правописа.Један од главних руководилаца Ресавске школе био је Константин Философ, бугарски емигрант Јевтимијеве школе у Трнову,а касније и Григорије Цамблак.

Константин Филозоф је израдио правила новог правописа, заплетена, удешена по грчким граматичким списима, са врло много ученог и непотребног баласта, али и са извесним подигнутим критичким мерилом. Списи поправљени по начелима и у духу ове школе брзо су постали веома цењени, а Манасија велики духовни и просветни центар деспотовине и вековима била симбол просвећености, остављајући велики утицај на наше писаре 16. и 17. века.

Поред превода и преписа у Ресави, од оригиналних радова, написано је Житије деспота Стефана Лазаревића од Костантина Филозофа.

Стефан Лазаревић

Сам Стефан био је веома образован, доста је читао, а бавио се и писањем. Позната су његова дела Слово љубве(1409), Душеполежноје спасеније и Мудрост и пророченствије. 

Верује се да је он аутор Натписа на мраморном стубу на Косову (1404), написао је поетско писмо млађем брату Вуку („Лазаревицу“) вероватно упућено као позив на помирење и аутор је Закона о руднику Ново Брдо (1412).

Због његове велике наклоности књизи прозван је „вторим Манаскјем“ упоређујући га са византијским летописцем Константином Манасијем из 12. века. Деспот се упоређује са њим по лепом и надахнутом причању и мисли се да је и његов манастир првобитна Ресава због тога доцније прозван Манасија.

Библиотека

Деспот Стефан је у манастиру имао велику библиотеку, са преко 20.000 књига у рукопису. На његов захтев у Љубостињској пустињи, мушка монашка насеобина, око манастира Љубостиње је преведен Стари завет и Зонара.Игумана Лесјамског манастира Венедикта слао је у Свету гору да му преведе „Шестоднев Јована Златоустог“. Од књига ове библиотеке данас се у Манасији чува један део и део другог рукописа, док се у Светој гори у манастиру Костомониту налази Теофилово тумачење јеванђеља, а један број ових рукописа доспео је и у Русију, где се и сада чува. У Одеси се налази један рукопис из 1420. год. У нашој земљи ових рукописа има у Пећкој Патријаршији и Патријаршији српске православне цркве у Београду, а верује се и у још неким манастирима.[тражи се извор] Од књига његове библиотеке и данас се чува у Светој гори у манастиру Кастомониту Теофилактово тумачење јеванђела. У библиотеци Пећке патријаршије и данас се налази један број књига из Ресавске школе, које датирају из 15. века.

Пропаст Ресаве

У време турских освајања манастир Ресава делио је судбину читаве српске Деспотовине. Књижевна активност манастира ометена је најездом Турака и пропашћу деспотовине. Турци су 1. августа 1438. године заузели утврђену Ресаву и на веома свиреп начин се обрачунали са браниоцима. Тада су по први пут опљачкали манастир и запалили Ресавску библиотеку. И ако су Мађари у међувремну водили рат са Турцима, после чега је склопљен мир. утврђење у манастиру коначно је пало у турске руке маја 1458. године.

Један део калуђера повукао се са последњим Бранковићима у Срем и наставио је ту акцију у фрушкогорским манастирима (нпр. у Крушедолу), други је отишао у Влашку, а затим у Русију, поневши са собом правописна правила и списе Константина Философа, док се најмањи део окупио у Јужној Србији, у Пећкој патријаршије и Дечанима.

Турци су у тврђаву сместили посаду, а манастир претворили у џамију. 24. јула 1689. године, аустријска војска је уз помоћ Срба заузела Ресаву. У периоду од 1718—1739. године, Ресава је била у аустријској власти. У тврђави је становао један аустријски капетан са војницима. За време аустријске управе у манастиру је радила школа за свештенике.

Izvor: Vikipedia

MAPS - PLAŽANE

Pozorišni festival “MAPS” u Plažanu

U selu Plažanu, nadomak Despotovca, a nedaleko od manastira Manasije, svakog maja, Centar za kulturu iz Despotovca, organizuje manifestaciju MAPS (Majske amaterske pozorišne svečanosti). To je manifestacija koja okuplja veliki broj amaterskih pozorišta širom Srbije , a kao gosti  u revijalnom delu nastupaju i profesionalni glumci iz Beograda.

Festival je osnovan osamdesetih godina na inicijativu Slavoljuba Vulića koji je zajedno sa Miroljubom Ivanovićem sadašnjim upravnikom teatra „Resava“ pokrenuo dramski studio, pa pozorište. 

Od tada pa do danas, sa kraćim prekidima ova pozorišna manifestacija uspešno traje. Koncept je svake godine isti, u razmaku od sedam dana publika i žiri gledaju nekoliko takmičarskih predstava, a zatim završnog dana svečanosti dodeljuju se nagrade za najbolju predstavu po oceni žirija, publike, kao I nagrada za najbolju mušku i žensku ulogu. 

Jedna od nagrada posthumno nosi ime Slavoljuba Vulića.

Prošle godine manifestacija je doživela svoj veliki jubilej, dve decenije postojanja. Tim povodom u revijalnom delu, na sceni u Plažanu, stigli su profesionalni glumci iz Beograda (Stefan Buzurović, Kalina Kovačević i Ljiljana Blagojević...) sa predstavom “Sokin i Bosina”, ali nažalost nacionalni mediji nisu propratili ovu manifestaciju.

AVION RESAVA - FINANSIJER B.JOCIĆ

Авион Ресава

Жућенко - Валтер или „Ресава“ је школско-спортски-туристички авион, класичне дрвене конструкције. Једномоторни двокрилац двосед са отвореним тандем седиштима (једно из другог) и дуплим командама. Авион је настао на иницијативу Аеро клуба "Наша крила" а конструисао га је инж. Никола Жученко. Израду авиона је финансирао Благоје Јоцић власник фирме "Ресава" (Ресавски рудник)  по којој је авион добио име. Први пробни лет авион је обавио у пролеће 1931. године.

Историјат и развој

Средишња управа Краљевског Југословенског Аероклуба (КЈАК) „Наша крила” са циљем да унапреди цивилно ваздухопловство преузела је средином 20. година 20. века акцију којом би се уз помоћ свих заинтересованих подстакла и унапредила израда и домаћа производња спортско-туристичких авиона. Прво се овој акцији прикључила Команда Ваздухопловства војске која је бесплатно уступила нове моторе домаће производње Влајковић-Валтер NZ-120 од 120 KS за уградњу у сваки авион домаће производње чији пројект буде прихваћен и одобрен за израду. 

Захваљујући тој акцији у периоду од 1. Априла 1930 до 20. децембра 1931. године, појавило се 8 типова домаћих конструкција цивилних авиона: 1. Физир-Валтер (Физир ФН), 2. Физир амфибија (Физир АФ.2 или Физир Вега), 3. СИМ I (СИМ II), 4. спортски Блоудек (B.XV Лојзе или Блоудек-Цирус), 5. Рогожарски АЖР, 6. Физир-Џипси (Физир Л.А.Ф.), 7. СИМ  VII и 8. Жућенко-Валтер (Ресава). Сви ови авиони су били једномоторни двоседи, једнокрилци или двокрилци, дрвене конструкције и класичне концепције направљени углавном од домаћих материјала са примењеном технологијом тога времена.

Међу заинтересованим добротворима који је учествовао у овој акцији био је и индустријалац Благоје Јоцић власник Ресавских рудника. Он је одлучио да финансира један авион па је у ту сврху наручио пројект код инжењера Николе (Николаја) Жученка 1930. године. Дрвена конструкција авиона је направљена у столарској радионици фирме “Јоцић и син” а за специфичне операције су били ангажовани мајстори специјалисти из Икаруса и осталих фирми.

Пројект авиона је назван Жученко-Валтер, Жученко према презимену конструктора а Валтер према називу мотора који је чинио погонску групу пројектованог авиона, како је био обичај у то време. Међутим, када је авион направљен власници су одлучили да авион носи име компаније која је финансирала изградњу авиона тако да је добио име “Ресава” под којим је касније и регистрован у југословенском регистру цивилних авиона.  

Монтажа авиона је извршена почетком 1931. Године у хангару Аероклуба на земунском аеродрому. Први лет је извео сам пројектант инжењер Жученко уз помоћ специјалног уређаја с обзиром да је био инвалид (није имао десну руку а и лева му је била оштећена). Да би каснија испитивања наставили пилоти Виктор Никитин пилот Аеропута и Богумил Јаклич пробни пилот фабрике Рогожарски и наставник летења у Аероклубу. Пробе су показале да је “Ресава” имала одлична летна својства, била је лако управљива, добра у основним акробацијама и планирању, лако је излазила из ковита, била је стабилна у лету и имала је осетљиве команде. “Ресава” је била идеалан авион за почетну обуку пилота.

Технички опис

Труп авиона “Ресава” је био правоугаоног облика, костур се састоји од оквира и уздужница направљених од босанске оморике. Предњи део

трупа је обложен алуминијумским лимом, средњи део је обложен лепенком а задњи пресвучен платном. Отвори седишта су били опшивени кожом, испред првог седишта је био постављен ветробран а иза другог седишта била је постављена аеродинамичка покривка. Метални носач мотора и централни део мотора су покривени капотажом који је аеродиманички уклопљен у нос трупа. Цилиндри мотора нису били покривени капотажом. Иза мотора у трупу је био смештен резервоар горива који се могао одбацити у лету у случају непосредне опасности.

Крила авиона су имала елипсасти облик (са обе закривљене ивице). Конструкција крила је била дрвена и састојала се од две ремењаче и ребара а пресвлака је била од импрегнираног платна. Веза крила са трупом је била помоћу челичних окова. Горња крила су била истурена у односу на доња и везана су за труп помоћу четири кратке упорнице. Међукрилна веза је остварена помоћу четири косе упорнице и система жичаних затега. Крилца на горњим и доњим крилима су имала независне команде.

Реп је био класичног типа, све репне површине су биле елипсастог облика. Хоризонтални стабилизатори су са доње стране били подупрти а са горње стране су имали затеге. Стајни трап је био класични неувлачећи израђен од челичних цеви. Свака нога стајног трапа састојала се из три елемента од којих је први био еластичан са амортизацијом помоћу гуме. Репна дрљача је била лисната опруга

Погонску групу авиона сачињавају један ваздухом хлађени 9-цилиндрични клипни мотор Влајковић-Валтер NZ 120 југословенске производње по чехословачкој лиценци. Номинална снага мотора је 88,26 kW (120 KS) при 1400 min-1, полетне 99,29 kW (135 KS) при 1750 min-1 и двокрака вучна дрвена елиса фиксног корака. Са пуним резервоаром горива, (95 килограма) авион је могао у ваздуху да проведе 4 сата.

Техничке карактеристике



намена                             = Школско-туристичко путнички  авион

посада                              = 1 пилот

број путника                      = 1 путник

порекло                            = Краљевина Југославија

произвођач                       = Столарска радионица “Јоцић и син”

пробни лет                        = пролеће 1931. год.

уведен у употребу            = 1931. год.

повучен из употребе         = 1937. год.

статус                               = неактиван

први корисник                   = Рудник Ресава

број примерака         = 1

дужина                     =8,50 m

висина                      =2,85 m

размах крила            =10,00 m

површина крила        =25,00 m2

празан                       =703 kg

полетна                     =798 kg

максимална тежина   =953 kg

број мотора                = 1 мотор

тип                             = клипни-радијални

КЕМ                           = Walter NZ 120

КЕМ снага                  = 1 x 88/100 kW

КЕМ снага КС             = 1 x 120/135 KS

 

Перформансе

Највећа брзина           = 162 km/h

минимална брзина      = 67 km/h

радијус кретања         = 325 km

долет                         = 650 km

плафон лета               = 4000 m

Оперативно коришћење

Аероплан „Ресава“ са фабричким бројем 1 (c/n 1) званично је регистрован 15. децембра 1931. и заведен у Регистру иматрикулације цивилних аероплана Краљевине Југославије под иматрикулацијом бр. 29, добивши пловидбену дозволу бр. 28 и регистарску ознаку UN-PAY. Као власник је уписана компанија „Рудник Ресава“ из Београда. Током 1932. авион је користила Средишна управа Аероклуба у Београду која га је употребљавала у многим пропагандним акцијама, митинзима, аероданима и за ваздушна крштења.

Почетком 1933, Средишна управа је склопила уговор са власником о откупу, а у мају/јуну исте године доделила је „Ресаву“ на коришћење новоформираном Обласном одбору (ОО) из Краљева (основан 12. јуна 1932).

На дан 29. јануара 1933. одржана је XII годишња редовна скупштина Аероклуба, а „Наша крила“ су објавила делове извештаја о раду Аероклуба у прошлој, 1932. години. Између осталог, у том тексту је написано: „Склопљена је погодба са фирмом „Јоцић и син“ да им се откупи њихов аероплан РЕСАВА, конструкције инжењера Жученка, за који је већ одређена комисија. Имајући у виду да су откупљени аероплани прототипови, недовољно испитани, Средишна управа је била потпуно задовољна са њима“.

Откупом и доделом „Ресаве“ краљевачком ОО, број авиона у својини Аероклуба попео се на 11, од тога 5 у Београду (2 ФН, 2 СИМ VII и један Физир-Џипси), 2 у Љубљани (Пеликан и Блоудек) и по један у Загребу (Пас Мот), Сарајеву (Џипси Мот), Осијеку (Амфибија Физир) и Краљеву („Ресава“). Те исте, 1933. године, ВВ је доделило Аероклубу прву траншу од укупно 18 старијих војних школских авиона и то 6 Анрио 320 (HanriotH.320), 8 Малих и 4 Средња Бранденбурга.

Аероплан „Ресава“ је летео у Краљеву током следећих неколико година и био је често виђан на краљевачком и околним аеродромима, на којима је учествовао на аеромитинзима и аероданима. На пример, 4. јуна 1933. Обласни одбор је приредио аеромитинг у Чачку, што су уредно забележила „Наша крила“. Авион се спустио око 10 часова на тркалиште у близини артиљеријске касарне а током дана пилот Раде Котарац извршио је 15 летова. Тај бивши војни пилот је био пробни пилот Фабрике авиона Краљево (ФАК) и први краљевачки пилот авиона „Ресава“. Нешто касније, 11. јуна, ОО Краљево упутио је „Ресаву“ (са истим пилотом) у Крагујевац у којем је тога дана основан Месни одбор Аероклуба. Током послеподневних сати, „Ресава“ је летела на вашаришту. Две недеље касније, тачније 25. јуна 1933, аероплан је имао лакши удес у близини Рашке (лом предњих ногу стајног трапа и оштећење елисе), али је убрзо оправљен.

На 31. састанку у Риму одржаном у мају 1933, Међународна комисија за ваздушну пловидбу (Commission Iinternationale de Navigation Aérienne -CINA) променила је четврти пут знак националне припадности и усвојила слова YU као нови знак за цивилне авионе КЈ. Насвим постојећим цивилним аеропланима пребојавањем је извршена замена слова UNсловимаYU, док су последња три слова у регистарским ознакама задржана. Том променом авион „Ресава“, до тада UN-PAY, добио је у септембру 1933. нову регистарску ознаку YU-PAY.

Иако способан на почетку летачке сезоне за 1934, аероплан „Ресава“ се покварио па је био оправљан на терет кредита Средишне управе у радионицама Ваздухопловно-техничког завода (ВТЗ) у Краљеву. Следеће, 1935. године, извршени су пробни летови у трајању од само једног сата, јер је аероплан био у квару па одбор није могао да врши пропагандне летове.

Показало се да стајни трап (израђен од челичних цеви) није био погодан за употребу на неприпремљеним теренима; авион је имао неколико лакших удеса са ломљењем главних ногу стајног трапа. Краљевачки ОО вратио је половином 1936. „Ресаву“ Средишној управи јер је аероплан био „неподесан за њихове брдске терене“, како је наведено у извештају. Следеће, 1937. године, „Ресава“ YU-PAY брисана је из Регистра цивилних аероплана КЈ чиме је била завршена служба јединог примерка авиона тога типа.

Литература

1.     Алманах Југословенског ваздухопловства 1931-1932, Београд, Време, 1932.,

2.     Микић, Сава Ј. (1933.). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић.

3.     Димитријевић, Бојан; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.

4.     Раде Јоветић, Њима припада небо (текст О. Петровића у поглављу: Летелице Аеоклуба Краљево, Жученко-Ресава), Краљево, 1998, с- 292,

5.  Огњан Петровић, Авион "Ресава", Расински анали, Краљево 2012.,

6.  Č. Janić, O. Petrović, The Century of Sport Aviation in Serbia, Aerokomunikacije, Beograd, 2011.,