SVA ZLA NA JEDNOM MESTU😥

 

Despotovac nekada mirna i lepa varošica,sa epitetom ekološki  najlepšeg mesta,danas je ugrožen ekološkim nedaćama.

Biser među rekama Resava je stavljena u cevi,za potrebe MHE-Stenjevac,a njeno korito gde je nekada plivalo jato riba,sada je suvo.

Reku su pregradili nerazumni ljudi čija je pohlepa nadvladala razum,uništavajući reku i život u njoj.

Nekada najlepši kanjon Resave između Vodne i Stenjevca,gde su se okupljali mnogobrojni ribolovci i izletnici,sada je uništen.

Na Beljanici jednoj od najlepših planina Srbije,u čijem je sklopu i jedinstvena prašuma Vinatovača sa stoletnim bukovim stablima,je takođe ugrožena.

Opet pohlepa i beskrupuloznost pojedinaca uništava planinu,sekući neplanski 

bukova stabla koja su tu rasla stolećima.

Najugroženije su šume koje su vraćene manastirima,gde posle seče ostaje sablasna čistina.

I to nije sve sto čeka Beljanicu,u najavi je nova nedaća,otvaranje rudnika zlata, koje bi se izvlačilo cijanidom,jednim od najačih otrova.

 Svim nedaćama tu nije kraj,u samoj varošici Despotovac stanovništvo je ugroženo nemarnim radom kamenoloma "Kovilovača".

Pomenuti kamenolom takođe bezkrupulozno ne obraćajući pažnju da li svojim  nemarom ugrožava nekog,nastavlja dalje kao da ničeg nije bilo.

Naime problem je u tome sto se kamenolom ne pridržava osnovnih ekoloških standarda,stvarajući buku radom mašina i miniranjem,nekoristeći prskalice podiže prašinu nad varošicom,koju udišu njeni stanovnici.

Zbog takvog nemara jer se kamenolom nalazi nekoliko stotina metara od centra mesta,povećan je broj respiratornih oboljenja.

Interesantno je takođe pomenuti da se kamenolom nalazi na nekoliko stotina metara od vrtića,osnovne i srednje škole.

I opet je Resava u svom donjem toku ugrožena,jer "Kovilovača" ispirajući agregat kamena ispušta otpadne vode direktno u reku,gde naslage od ispiranja betoniraju reku i unistavaju sve živo u njoj.

Odgovorni pojedinci i ekološko udruženje su podnosili prijave da se reši problem "Kovilovače"oko ugrožavanja stanovništva i reke,ali je sve ostalo bez odgovora.

Ako znamo da imamo rapidan pad stanovništva Opštine, da sredinom 2020 godine imamo oko 14000 stanovnika,bez onih koji su u inostranstvu(oko 5800).

Da ćemo po projektovanoj prognozi 2024 godine u Opštini imati oko 11500-12500 stanovnika bez onih koji su u inostranstvu.

Takođe zabrinjava i prosečna starost stanovništva Opštine, koja iznosi 47godina.

Sve je to čemer koji nas iz jeda i ne obećava svetlu budućnost.

Pitam se šta ćemo svi mi ostaviti pokolenjima koja dolaze posle nas,možda sramotu,ravnodušnost i kukavičluk?!

 

DESPOTOVAČKA OPŠTINA SE POLAKO GASI😥

Na osnovu popisa stanovništva iz 2011 i procene  preseka sredinom 2020 godine,broj stanovnika se rapidno smanjuje.

Procenjeni broj stanovnika za sredinu 2020 godine iznosio je oko 19800 stanovnika,od čega je oko 5800 u inostranstvu.

Na osnovu iznetih podataka vidimo da je u Opštini Despotovac konstantno prisutno oko 14000 stanovnika,a procenom za 2041 godinu taj broj se još vise smanjuje.

Projektovana procena za tu godinu je oko 17000-18000,zavisno od migracije stanovništva.

Na osnovu iznetih podataka da se pretpostaviti da ce konstantno biti prisutno oko 11500-12500 stanovnika.

To je u odnosu na 2020 godinu pad oko 7000 stanovnika.

Naravno to je sa pretpostavkom da ce se zaustaviti ili usporiti odlazak stanovništva u inostransvo.

Drugi zabrinjavajući parametar je prosečna starost stanovništva,koja iznosi 47 godina,sa tendencijom daljeg rasta.

LEPOTA BELJANICE

 

Sa vrha Beljanice se vidi cela Srbija: 

Brojni izvori, vrela i najveći rezervoar pitke vode krase ovu lepotu.Lepotu planine Beljanice dopunjuju kanjoni reke Resave i Kločanice.

Planina Beljanica razdvaja Homolje od Južnog Kučaja. Najviši vrh planine nalazi se na 1.339 metara. Predstavlja jednu od najvećih krečnjačkih planina istočne Srbije. Nalazi se između sliva reke Mlave i Žagubičke kotline na severu i sliva reke Resave na jugu. Najveći deo planinskog kompleksa koji je zaštićeno prirodno područje pripada teritoriji opštine Despotovac.

Beljanica je planina bogata vodom, podzemnim i površinskim tokovima sa velikim brojem reka i potoka ponornica. Njeno područje je, pre svega, najveći rezervoar pitke vode u Srbiji sa mnogobrojnim kraškim izvorima i vrelima.

Beljanica bi ostala neupadljiv krečnjački masiv da je voda i vreme nisu uobličili i pretvorili u predeo neobične lepote. Talasi Resave su usekli duboku klisuru između Beljanice i Kučajskih planina, kiše su izbrazdale vršne stene, snažna vrela koja izbijaju iz kamena su napravila neobične vodopade, a vodene kapi su neverovatnom strpljivošću i filigranskom preciznošću stvorile čudesni nakit u tami mnogobrojnih pećina.

Lepotu planine Beljanice dopunjuju kanjoni reke Resave i Kločanice. Kanjon Resave je jedan od najlepših i najinteresantijih kraških fenomena čitavog područja. Klisura je zaštićena u okviru režima regionalnog parka „Gornja Resava“, a delimično i u režimu strogog prirodnog rezervata.

Beljanica je u speleološkim krugovima veoma poznata kao izuzetno bogata pećinama. Najpoznatija pećina je Resavska pećina, koja je uređena za pojedinačne ili kolektivne posete i otvorena je tokom cele godine. Pored Resavske pećine postoji veliki broj pećina bogatih svim vrstama pećinskog nakita.

Jelarče pećina

Krstata pećina

Omladinska pećina

Radoševa pećina

Resavska pećina

Velika Atula

Vlaška pećina

Pećine izuzetne lepote su Jelarče, Pionirska pećina, Vlaška pećina i Ivkov ponor, a naročito se izdvajaju Izviđačka pećina, koja po vremenu nastanka i bogatstvu nakitom, ne zaostaje za Resavskom pećinom i Velika Atula, kao speleološki objekat posebne važnosti. Na beljaničkim visinama preko 700 metara postoji veliki broj koliba u kojima žive meštani okolnih sela, koji prave sir izuzetnog kvaliteta.

Vršni deo planine čine pašnjaci. Sam vrh (1.339 metara) je stenovit, zbog čije se beline, iznad padina prekrivenih bukovim i hrastovim šumama. Na južnoj padini planine nalazi se vodopad Veliki buk. Moguće je da je Beljanica dobila ime zbog golih belih stena koje iznad gustih tamnih šuma blješte na suncu.

Prašumski kompleksi Vinatovača i Busovata su već strogo zaštićeni prirodni rezervati kučajsko-beljaničkog planinskog masiva. Poznati su po očuvanim, vrlo kvalitetnim bukovim šumama. Među njima ima mnogo stabala starijih od 200 godina, dok su neka stabla bukve pravi gorostasi – visoki po 46 metara i prečnika većeg od jednog metra.

Beljanica Bujna vegetacija i slaba naseljenost pružaju sigurno utočište brojnim životinjskim vrstama. U lovištu ima divljih svinja, jelena, srna, divljih mačaka, zečeva, fazana, prepelica. U Resavi se kriju pastrmke, krkuše, klenovi i beovice.

Ogromna bukova stabla prave gustu hladovinu, koja olakšava naporno pešačenje. Izlaskom iz šume prestaje i uspon. Pred nama se ukazuje lepa travnata visoravan, prošarana mnogobrojnim krečnjackim stenama. Šetnja ivicom visoravni koja obuhvata površinu od 10.000 ha pruža mogućnost detaljnog razgledanja klisure reke Resave. 

Kanjon Resave

Planinska kuća

Polazna tačka za obilazak Beljanice je planinska kuća “Suvaja” na lokalitetu Lisine, na 376 metara nadmorske visine. Lisine se nalazi u proširenom delu kanjona Resave, što mu daje vrlo atraktivan izgled. Od planinske kuće vodi staza ka vrhu Beljanice.

Uspon je na početku blag i staza prolazi kroz voćnjake i preko livada. Pored jedne planinske kolibe nailazi se na zanimljiv izvor. Kod izvora prestaje zona pašnjaka i počinju bukove šume. Nagib se stalno povećava i uspon postaje izuzetno naporan, pa samo retki primećuju prijatnu stazu, “tapaciranu” suvim lišćem. Silazak je sličan usponu – izuzetno strm. Posebno je zanimljiva leva pritoka Resave, Kločanica, koja ponire u uzanom kanjonu Suvaja.

 

SESTRA I BRAT MATEMATIČARI

Učenici OŠ "Stevan Nemanja" iz Stenjevca I i III mesto na državnom prvenstvu za OŠ iz matematike.

Natalija Pantić učenica VIII razreda osvojila je prvo mesto na državnom prvenstvu,a njen brat Luka Pantić učenik VI razred osvojio III mesto na pomenutom takmičenju. 

Njima to nisu prve medalje osvajali su ih na mnogim drugim takmičenjima,jednostavno svuda gde su učestvovali dobijali su priznanja.

Njihova skromnost i posvećenost matematici,je za poštovanje.

Žalosno je što lokalna zajednica ne prepoznaje talente,koje treba potsticati i nagrađivati .

Nataliji i Luki želimo još mnogo medalja,a lokalnoj samoupravi upućujemo apel da neguje to što imamo!.

LOMNIČKA BARA

 

Jezero „Lomnička bara“, površine dva hektara, koje se nalazi u opštini Despotovac, zbog dugotrajne suše (2014)je presušilo, a nivo vode u bunarima je opao za jednu do dve trećine! Ovo je drugi put kako ovo jezero presušuje, a prvi put se to desilo pre oko pola veka! Takođe, bez vode su i okolni potoci.

Jezero se nalazi kod sela Lomnica između Panjevca i Lipovice, na padinama Beljanice. Služilo je meštanima, uglavnom stočarima, bilo je bogato ribom i rado su ga posećivali sportski ribolovci iz cele Srbije. Na obalam jezera nikle su i brojne vikendice.                          

Izvor: Tanjug

RESAVKA - AUTOHTONA VRSTA SVINJA RESAVSKOG KRAJA

 Resavka – nekada veoma popularna, a sada zaboravljena rasa svinja.

Autohtone rase domaćih životinja retke su na poljoprivrednim gazdinstvima i potisnute uprkos kvalitetu proizvoda koje daju. Mnoge od njih su danas ugrožene i apeluje se na njihovo očuvanje i odgajanje.

Među njima je i autohtona vrsta svinja   Resavka.

Naš sagovornik docent dr Žolt Bečkei sa Fakulteta veterinarske medicine u Beogradu otkriva odlike rase svinja resavke koja je ranije bila rasprostranjena, a danas je potisnuta drugim rasama.

„Resavka je autohtona rasa svinja koja je nastala tokom 19. veka neplanskim ukrštanjem naše stare, takođe autohtone rase šumadinke i jedne uvezene engleske rase, koja je u to vreme bila veoma popularna – beršir. Ime duguje geografskom području gde se najviše gajila, okolina reke Resave i brdoviti predeli istočne Srbije”, rekao je Bečkei.

Kako kaže, u narodu je često nazivana i vezičevskom svinjom. Ima karakterističnu izduženu glavu sa klopavim ili poluklopavim ušima, kao i  srednjedugačak trup koji je uzan. Boja je šarena, čekinje su grube i crne, riđe, sivkasto-bele boje, koje formiraju pege po celom telu.

„Ova rasa svinja spada u proizvodnu kategoriju svinja koja se zove “polumasne svinje”, što podrazumeva da se po proizvodnim osobinama ova rasa nalazi izmedju masnih rasa i mesnatih rasa svinja. Meso je prošarano mašću i ukusno, malo grubljih vlakana u odnosu na moderne rase. Resavka ima dobru sposobnost za proizvodnju mesa i masti”, rekao je sagovornik našeg portala.

Prema njegovim rečima, ova rasa svinja ima nešto manju plodnost, krmača prasi šest ili sedam prasadi telesne mase 1,2 kilograma. Resavku odlikuje čvrsta konstitucija i dobro izražena otpornost.

Krmače prosečno teže od 130 do 150 kilograma, dok su nerastovi nešto veći i teški su oko 160 kilograma. Dobro koriste hranu i generalno se lako tove na običnim mešavinama žitarica i zelene hrane.

Ova sorta je ipak zbog osobina tovnosti i mesnatosti, kao i konverzije hrane potisnuta od modernih rasa svinja.

Autor: Agromedia

PODACI RSZ ZA OPŠTINU DESPOTOVAC

 

Po izveštaju RSZ za Opštinu Despotovac za 2020 godinu vide se interesantne stvari o broju stanovnika,starosnim grupama i prirodnom priraštaju stanovništva.

Što se tiče prirodnog priraštaja stanovništva,on je više nego porazavajući i iznosi -17,odnosno 17 više umre nego što se rodi.

Prosečna starost stanovništva je 47 godina, a prosečni projektovani životni vek je 74 godina,što znači da imamo staro stanovništvo.

Takođe je i velika razuđenost stanovništva,na 1km2 prosečno je naseljeno 32 stanovnika.

PRIČA O DESPOTU STEFANU LAZAREVIĆU

 Био је НАШ ОМИЉЕНИ ВЛАДАР: Деспот Стефан je ноћу ШЕТАО по селу, а разлог се и данас ПРЕПРИЧАВА 

Црква Светог Илије у селу Марковац чува сећање на деспота Стефана Лазаревића, али и многе легенде. Волео да спава окован ланцима како би се и у сну сетио да његов народ није слободан а да је његова обавеза да га ослободи.

Најзанимљивији споменик на планини Космај из средњег века је надгробни споменик деспота Стефана Лазаревића, који се и сада налази у порти цркве Светог пророка Илије у засеоку Црквине села Марковац.

Обелиск са записом о смрти омиљеног владара постављен је 1427. године и најстарији је јавни споменик на територији Београда.

Радуј се звездо: На зиду цркве нова спомен плоча посвећена племенитом, мудром и храбром владару, с натписом: „Свети Стефан Лазаревић (1377-1427) Радуј се северна звездо Исуса Цара, радуј се круно српских владара“.

На улазу у порту наилазимо на таблу с ликом деспота Стефана. Двориште је уређено, али пусто. Цркву окружују високи разгранати храстови, а испод њих су празне клупе.

Лагано корачамо према споменику од белог студеничког мермера. Као што је и деспот био високог раста и достојанственог држања, тако и обелиск делује узвишено.

„Крст има тело, главу и ноге.“

На предњој страни камена високог око два метра уклесани су крст и слова старословенском азбуком, која описују смрт деспота Стефана: „Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по његову престављењу милошћу Божјом бих Господин свима Србима, Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске још и Приморју Зетскоме“.

Крст је урезан и на задњој (западној) страни споменика и делује необично – има главу, тело, ноге.

„Мало ко зна за споменик.“

– Мало ко зна за овај споменик, ретко ко наменски дође да посети место упокојења деспота Стефана, па се посетиоци изненанде кад чују причу о њему – говори отац Спасоје.

Деспот Стефан је радо ловио на Космају. Тако је једног дана свратио са свитом да се одмори и руча на месту које се онда звало „Глава“, „Главица“ или „Дрвен Глава“. Ту је раније подигао цркву. Отац преноси предање:

„Деспот је узјахао коња, сокола није носио како треба, изгубио је равнотежу и пао.“

– Око подне је завладала јака оморина и запара. Од велике жеге није могло да се дише, па је деспот одлучио да потражи хладовину у околним шумама. Узјахао је коња и узео крагуја на руку. Дворјани опазише да деспот, који је био изврстан јахач, овог пута нити коња јаше, нити сокола носи како треба. Деспот је у тренутку изгубио равнотежу и пао. Однели су га у шатор, где је издахнуо. Његове последње речи биле су: „По Ђурђа, по Ђурђа!“

Ово се збило на месту где је сада споменик.

Где је гроб? Постоји и верзија да су деспота убили стражари код манастира Манасија јер га нису препознали, па је сахрањен у цркви коју је подигао у знак победе над Бранковићима. У Марковцу је сахрањен празан сандук да би се сакрио његов прави гроб од Турака. Данас се зна да деспот почива у манастиру Копорин.

„Црква је саграђена залагањем књаза Милоша.“

Претпоставља се да је црква коју је подигао деспот Стефан била где је и садашња. Ипак, то су само претпоставке. После пропасти Првог српског устанка, Турци су је опљачкали и спалили. Залагањем кнеза Милоша Обреновића нова црква је саграђена 1836. године. Та црква је 1884. страдала у земљотресу, па је 1886. на истом месту подигнута ова, која постоји и данас.

„Деспот је ноћу шетао по селу да види како народ живи.“

Мештани Марковца с колена на колено преносе легенде о деспоту Стефану. Прича се да је деспот волео да спава окован ланцима како би се и у сну сетио да његов народ није слободан а да је његова обавеза да га ослободи. Говори се и да је често излазио ноћу са слугом, ишао кроз село да види како живи обичан свет, да је помагао сиротињу…

Чак се и о споменику испредају приче. Према једној од њих сељаци из оближњег Јагњила покушали су да га преместе, како би њихово село добило на значају. Одмах су почеле непогоде, волови нису могли да се помере, те су се актери ове легенде уплашили да ће навући зло и клетву и обелиск је остао тамо где је био.

Autor: Hronograf