Био је НАШ ОМИЉЕНИ ВЛАДАР: Деспот Стефан je ноћу ШЕТАО по селу, а разлог се и данас ПРЕПРИЧАВА
Црква Светог Илије у селу Марковац чува сећање на деспота Стефана Лазаревића, али и многе легенде. Волео да спава окован ланцима како би се и у сну сетио да његов народ није слободан а да је његова обавеза да га ослободи.
Најзанимљивији споменик на планини Космај из средњег века је надгробни споменик деспота Стефана Лазаревића, који се и сада налази у порти цркве Светог пророка Илије у засеоку Црквине села Марковац.
Обелиск са записом о смрти омиљеног владара постављен је 1427. године и најстарији је јавни споменик на територији Београда.
Радуј се звездо: На зиду цркве нова спомен плоча посвећена племенитом, мудром и храбром владару, с натписом: „Свети Стефан Лазаревић (1377-1427) Радуј се северна звездо Исуса Цара, радуј се круно српских владара“.
На улазу у порту наилазимо на таблу с ликом деспота Стефана. Двориште је уређено, али пусто. Цркву окружују високи разгранати храстови, а испод њих су празне клупе.
Лагано корачамо према споменику од белог студеничког мермера. Као што је и деспот био високог раста и достојанственог држања, тако и обелиск делује узвишено.
„Крст има тело, главу и ноге.“
На предњој страни камена високог око два метра уклесани су крст и слова старословенском азбуком, која описују смрт деспота Стефана: „Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по његову престављењу милошћу Божјом бих Господин свима Србима, Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске још и Приморју Зетскоме“.
Крст је урезан и на задњој (западној) страни споменика и делује необично – има главу, тело, ноге.
„Мало ко зна за споменик.“
– Мало ко зна за овај споменик, ретко ко наменски дође да посети место упокојења деспота Стефана, па се посетиоци изненанде кад чују причу о њему – говори отац Спасоје.
Деспот Стефан је радо ловио на Космају. Тако је једног дана свратио са свитом да се одмори и руча на месту које се онда звало „Глава“, „Главица“ или „Дрвен Глава“. Ту је раније подигао цркву. Отац преноси предање:
„Деспот је узјахао коња, сокола није носио како треба, изгубио је равнотежу и пао.“
– Око подне је завладала јака оморина и запара. Од велике жеге није могло да се дише, па је деспот одлучио да потражи хладовину у околним шумама. Узјахао је коња и узео крагуја на руку. Дворјани опазише да деспот, који је био изврстан јахач, овог пута нити коња јаше, нити сокола носи како треба. Деспот је у тренутку изгубио равнотежу и пао. Однели су га у шатор, где је издахнуо. Његове последње речи биле су: „По Ђурђа, по Ђурђа!“
Ово се збило на месту где је сада споменик.
Где је гроб? Постоји и верзија да су деспота убили стражари код манастира Манасија јер га нису препознали, па је сахрањен у цркви коју је подигао у знак победе над Бранковићима. У Марковцу је сахрањен празан сандук да би се сакрио његов прави гроб од Турака. Данас се зна да деспот почива у манастиру Копорин.
„Црква је саграђена залагањем књаза Милоша.“
Претпоставља се да је црква коју је подигао деспот Стефан била где је и садашња. Ипак, то су само претпоставке. После пропасти Првог српског устанка, Турци су је опљачкали и спалили. Залагањем кнеза Милоша Обреновића нова црква је саграђена 1836. године. Та црква је 1884. страдала у земљотресу, па је 1886. на истом месту подигнута ова, која постоји и данас.
„Деспот је ноћу шетао по селу да види како народ живи.“
Мештани Марковца с колена на колено преносе легенде о деспоту Стефану. Прича се да је деспот волео да спава окован ланцима како би се и у сну сетио да његов народ није слободан а да је његова обавеза да га ослободи. Говори се и да је често излазио ноћу са слугом, ишао кроз село да види како живи обичан свет, да је помагао сиротињу…
Чак се и о споменику испредају приче. Према једној од њих сељаци из оближњег Јагњила покушали су да га преместе, како би њихово село добило на значају. Одмах су почеле непогоде, волови нису могли да се помере, те су се актери ове легенде уплашили да ће навући зло и клетву и обелиск је остао тамо где је био.
Autor: Hronograf
