Авион Ресава
Жућенко - Валтер или „Ресава“ је школско-спортски-туристички авион, класичне дрвене конструкције. Једномоторни двокрилац двосед са отвореним тандем седиштима (једно из другог) и дуплим командама. Авион је настао на иницијативу Аеро клуба "Наша крила" а конструисао га је инж. Никола Жученко. Израду авиона је финансирао Благоје Јоцић власник фирме "Ресава" (Ресавски рудник) по којој је авион добио име. Први пробни лет авион је обавио у пролеће 1931. године.
Историјат и развој
Средишња управа Краљевског Југословенског Аероклуба (КЈАК) „Наша крила” са циљем да унапреди цивилно ваздухопловство преузела је средином 20. година 20. века акцију којом би се уз помоћ свих заинтересованих подстакла и унапредила израда и домаћа производња спортско-туристичких авиона. Прво се овој акцији прикључила Команда Ваздухопловства војске која је бесплатно уступила нове моторе домаће производње Влајковић-Валтер NZ-120 од 120 KS за уградњу у сваки авион домаће производње чији пројект буде прихваћен и одобрен за израду.
Захваљујући тој акцији у периоду од 1. Априла 1930 до 20. децембра 1931. године, појавило се 8 типова домаћих конструкција цивилних авиона: 1. Физир-Валтер (Физир ФН), 2. Физир амфибија (Физир АФ.2 или Физир Вега), 3. СИМ I (СИМ II), 4. спортски Блоудек (B.XV Лојзе или Блоудек-Цирус), 5. Рогожарски АЖР, 6. Физир-Џипси (Физир Л.А.Ф.), 7. СИМ VII и 8. Жућенко-Валтер (Ресава). Сви ови авиони су били једномоторни двоседи, једнокрилци или двокрилци, дрвене конструкције и класичне концепције направљени углавном од домаћих материјала са примењеном технологијом тога времена.
Међу заинтересованим добротворима који је учествовао у овој акцији био је и индустријалац Благоје Јоцић власник Ресавских рудника. Он је одлучио да финансира један авион па је у ту сврху наручио пројект код инжењера Николе (Николаја) Жученка 1930. године. Дрвена конструкција авиона је направљена у столарској радионици фирме “Јоцић и син” а за специфичне операције су били ангажовани мајстори специјалисти из Икаруса и осталих фирми.
Пројект авиона је назван Жученко-Валтер, Жученко према презимену конструктора а Валтер према називу мотора који је чинио погонску групу пројектованог авиона, како је био обичај у то време. Међутим, када је авион направљен власници су одлучили да авион носи име компаније која је финансирала изградњу авиона тако да је добио име “Ресава” под којим је касније и регистрован у југословенском регистру цивилних авиона.
Монтажа авиона је извршена почетком 1931. Године у хангару Аероклуба на земунском аеродрому. Први лет је извео сам пројектант инжењер Жученко уз помоћ специјалног уређаја с обзиром да је био инвалид (није имао десну руку а и лева му је била оштећена). Да би каснија испитивања наставили пилоти Виктор Никитин пилот Аеропута и Богумил Јаклич пробни пилот фабрике Рогожарски и наставник летења у Аероклубу. Пробе су показале да је “Ресава” имала одлична летна својства, била је лако управљива, добра у основним акробацијама и планирању, лако је излазила из ковита, била је стабилна у лету и имала је осетљиве команде. “Ресава” је била идеалан авион за почетну обуку пилота.
Технички опис
Труп авиона “Ресава” је био правоугаоног облика, костур се састоји од оквира и уздужница направљених од босанске оморике. Предњи део
трупа је обложен алуминијумским лимом, средњи део је обложен лепенком а задњи пресвучен платном. Отвори седишта су били опшивени кожом, испред првог седишта је био постављен ветробран а иза другог седишта била је постављена аеродинамичка покривка. Метални носач мотора и централни део мотора су покривени капотажом који је аеродиманички уклопљен у нос трупа. Цилиндри мотора нису били покривени капотажом. Иза мотора у трупу је био смештен резервоар горива који се могао одбацити у лету у случају непосредне опасности.
Крила авиона су имала елипсасти облик (са обе закривљене ивице). Конструкција крила је била дрвена и састојала се од две ремењаче и ребара а пресвлака је била од импрегнираног платна. Веза крила са трупом је била помоћу челичних окова. Горња крила су била истурена у односу на доња и везана су за труп помоћу четири кратке упорнице. Међукрилна веза је остварена помоћу четири косе упорнице и система жичаних затега. Крилца на горњим и доњим крилима су имала независне команде.
Реп је био класичног типа, све репне површине су биле елипсастог облика. Хоризонтални стабилизатори су са доње стране били подупрти а са горње стране су имали затеге. Стајни трап је био класични неувлачећи израђен од челичних цеви. Свака нога стајног трапа састојала се из три елемента од којих је први био еластичан са амортизацијом помоћу гуме. Репна дрљача је била лисната опруга
Погонску групу авиона сачињавају један ваздухом хлађени 9-цилиндрични клипни мотор Влајковић-Валтер NZ 120 југословенске производње по чехословачкој лиценци. Номинална снага мотора је 88,26 kW (120 KS) при 1400 min-1, полетне 99,29 kW (135 KS) при 1750 min-1 и двокрака вучна дрвена елиса фиксног корака. Са пуним резервоаром горива, (95 килограма) авион је могао у ваздуху да проведе 4 сата.
Техничке карактеристике
намена = Школско-туристичко путнички авион
посада = 1 пилот
број путника = 1 путник
порекло = Краљевина Југославија
произвођач = Столарска радионица “Јоцић и син”
пробни лет = пролеће 1931. год.
уведен у употребу = 1931. год.
повучен из употребе = 1937. год.
статус = неактиван
први корисник = Рудник Ресава
број примерака = 1
дужина =8,50 m
висина =2,85 m
размах крила =10,00 m
површина крила =25,00 m2
празан =703 kg
полетна =798 kg
максимална тежина =953 kg
број мотора = 1 мотор
тип = клипни-радијални
КЕМ = Walter NZ 120
КЕМ снага = 1 x 88/100 kW
КЕМ снага КС = 1 x 120/135 KS
Перформансе
Највећа брзина = 162 km/h
минимална брзина = 67 km/h
радијус кретања = 325 km
долет = 650 km
плафон лета = 4000 m
Оперативно коришћење
Аероплан „Ресава“ са фабричким бројем 1 (c/n 1) званично је регистрован 15. децембра 1931. и заведен у Регистру иматрикулације цивилних аероплана Краљевине Југославије под иматрикулацијом бр. 29, добивши пловидбену дозволу бр. 28 и регистарску ознаку UN-PAY. Као власник је уписана компанија „Рудник Ресава“ из Београда. Током 1932. авион је користила Средишна управа Аероклуба у Београду која га је употребљавала у многим пропагандним акцијама, митинзима, аероданима и за ваздушна крштења.
Почетком 1933, Средишна управа је склопила уговор са власником о откупу, а у мају/јуну исте године доделила је „Ресаву“ на коришћење новоформираном Обласном одбору (ОО) из Краљева (основан 12. јуна 1932).
На дан 29. јануара 1933. одржана је XII годишња редовна скупштина Аероклуба, а „Наша крила“ су објавила делове извештаја о раду Аероклуба у прошлој, 1932. години. Између осталог, у том тексту је написано: „Склопљена је погодба са фирмом „Јоцић и син“ да им се откупи њихов аероплан РЕСАВА, конструкције инжењера Жученка, за који је већ одређена комисија. Имајући у виду да су откупљени аероплани прототипови, недовољно испитани, Средишна управа је била потпуно задовољна са њима“.
Откупом и доделом „Ресаве“ краљевачком ОО, број авиона у својини Аероклуба попео се на 11, од тога 5 у Београду (2 ФН, 2 СИМ VII и један Физир-Џипси), 2 у Љубљани (Пеликан и Блоудек) и по један у Загребу (Пас Мот), Сарајеву (Џипси Мот), Осијеку (Амфибија Физир) и Краљеву („Ресава“). Те исте, 1933. године, ВВ је доделило Аероклубу прву траншу од укупно 18 старијих војних школских авиона и то 6 Анрио 320 (HanriotH.320), 8 Малих и 4 Средња Бранденбурга.
Аероплан „Ресава“ је летео у Краљеву током следећих неколико година и био је често виђан на краљевачком и околним аеродромима, на којима је учествовао на аеромитинзима и аероданима. На пример, 4. јуна 1933. Обласни одбор је приредио аеромитинг у Чачку, што су уредно забележила „Наша крила“. Авион се спустио око 10 часова на тркалиште у близини артиљеријске касарне а током дана пилот Раде Котарац извршио је 15 летова. Тај бивши војни пилот је био пробни пилот Фабрике авиона Краљево (ФАК) и први краљевачки пилот авиона „Ресава“. Нешто касније, 11. јуна, ОО Краљево упутио је „Ресаву“ (са истим пилотом) у Крагујевац у којем је тога дана основан Месни одбор Аероклуба. Током послеподневних сати, „Ресава“ је летела на вашаришту. Две недеље касније, тачније 25. јуна 1933, аероплан је имао лакши удес у близини Рашке (лом предњих ногу стајног трапа и оштећење елисе), али је убрзо оправљен.
На 31. састанку у Риму одржаном у мају 1933, Међународна комисија за ваздушну пловидбу (Commission Iinternationale de Navigation Aérienne -CINA) променила је четврти пут знак националне припадности и усвојила слова YU као нови знак за цивилне авионе КЈ. Насвим постојећим цивилним аеропланима пребојавањем је извршена замена слова UNсловимаYU, док су последња три слова у регистарским ознакама задржана. Том променом авион „Ресава“, до тада UN-PAY, добио је у септембру 1933. нову регистарску ознаку YU-PAY.
Иако способан на почетку летачке сезоне за 1934, аероплан „Ресава“ се покварио па је био оправљан на терет кредита Средишне управе у радионицама Ваздухопловно-техничког завода (ВТЗ) у Краљеву. Следеће, 1935. године, извршени су пробни летови у трајању од само једног сата, јер је аероплан био у квару па одбор није могао да врши пропагандне летове.
Показало се да стајни трап (израђен од челичних цеви) није био погодан за употребу на неприпремљеним теренима; авион је имао неколико лакших удеса са ломљењем главних ногу стајног трапа. Краљевачки ОО вратио је половином 1936. „Ресаву“ Средишној управи јер је аероплан био „неподесан за њихове брдске терене“, како је наведено у извештају. Следеће, 1937. године, „Ресава“ YU-PAY брисана је из Регистра цивилних аероплана КЈ чиме је била завршена служба јединог примерка авиона тога типа.
Литература
1. Алманах Југословенског ваздухопловства 1931-1932, Београд, Време, 1932.,
2. Микић, Сава Ј. (1933.). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић.
3. Димитријевић, Бојан; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
4. Раде Јоветић, Њима припада небо (текст О. Петровића у поглављу: Летелице Аеоклуба Краљево, Жученко-Ресава), Краљево, 1998, с- 292,
5. Огњан Петровић, Авион "Ресава", Расински анали, Краљево 2012.,
6. Č. Janić, O. Petrović, The Century of Sport Aviation in Serbia, Aerokomunikacije, Beograd, 2011.,
