STARI DESPOTOVAC - VIDEO

Despotovac kroz vreme,obuhvaćen je period od blizu 100 godina.

Prelepa varošica koja je dobila mnogo novih sadržaja i objekata!

VINATOVAČA - PRAŠUMA

Винатовача

Винатовача је прашума у Србији, налази се у Источној Србији у региону Горња Ресава.

Географски положај

До Винатоваче се јако тешко долази. Од Деспотовца, преко Лисина макадамом 15 km до самог средишта Кучајских планина, а широј јавности донедавно било је готово непознато да се у срцу Србије крије права букова прашума. Можда је баш из тог разлога сачувана.

Природне одлике и вредности

 

Винатовача је својство прашуме заслужила тиме што 37 хектара шумске земље, на надморској висини од 640 до 800 метара, људска рука није уређивала, секла и пошумљавала од најстаријих времена у којима је ова шума настала. Овај специфичан природни резерват мрачне букове шуме није познат широј јавности, а можда томе и можемо да захвалимо чињеницу што је шума Винатовача очувана, као и људима који су се побринули да је заштите. Кроз Винатовачу пролази лева притока река Ресаве - поток Винатовац, а поједина стабла су висине и до 40 метара, у пречнику око метар, што значи да су у обиму неколико метара, дрвне масе од 600 до 800 кубика, стара и преко 350 година. Овде можете наићи на разнолико биљно растиње, а велика је вероватноћа да у току шетње будете затечени слободом питоме дивљачи која пролази недалеко од вас.

Заштита

У резервату „Винатовача” установљава се режим заштите I степена којим се спроводе мере утврђене законом који уређује заштиту животне средине и обезбеђује остваривање послова научноистраживачког и едукативног карактера, спровођење контроле и праћење стања популација биљних и животињских врста, прикупљање и анализа података о дендрометријским карактеристикама стабала, предузимање мера ради очувања њиховог здравственог стања и виталности и ограничено приказивање природних вредности. О резервату „Винатовача” стара се Јавно предузеће „Србија шуме” .Средства за заштиту резервата „Винатовача” обезбеђују се из прихода остварених обављањем делатности Предузећа, из средстава у буџету Републике и из других извора у складу са Законом.

Izvor: Vikipedia

JUST OUT 2020 - VITEŠKI FESTIVAL

Манасија 2020.

НАЈВЕЋИ ВИТЕШКИ

ФЕСТИВАЛ У ЕВРОПИ

Одржава се од 28. до 30. aвгуста у величанственом манастиру Манасија у знак сећања на 600 година од када је Деспот Стефан Лазаревић саградио једно од најлепших средњевековних здања са црквом Свете Тројице, 139 машикула и 11 кула.

Домаћини манифестације су Бели Орлови, витезови из Србије, који ће угостити саборце из више од двадесет земаља (Бугарска, Чешка, Словачка, Француска, Турска, Данска, Мађарска, Република Српска, Хрватска, Румунија, Словенија, Норвешка, Израел, Јапан, Македонија, Судан, Иран, Русија, Грчка, Белгија, Швајцарска, Индија, Црна Гора…).

За наше најмлађе, који тек полазе у битке живота, организовали смо различите дечије радионице са витезовима.

На Just Out фестивалу, први пут у Србији моћи ћете да чујете невероватан спој модерне и средњовековне музике. Велико изненађење за вас спремају француски извођачи средњовековне музике.

Невероватни мириси разноврсне дивљачи: изненађења мајстора кулинарства који за вас ће спремати разне средњовековне специјалитете. А када наши витезови заврше са борбама и дође време за одмор и опуштање, поред сокова који су ту за савесне возаче, моћи ће да се послуже најфинијим српски вином.

Програм

Манастир Манасија 28 - 30. aвгуст 2020.

28. август 2020.

19:00 - 19:15 - Долазак званица у манастир Манасија.

20:00 - Свечано отварање  и културно уметнички програм

20:35 - Најава дефилеа - витешка трупа БЕЛИ ОРЛОВИ и витези из Европе.

Свечани дефиле земаља учесница: Бугарска, Чешка, Словачка, Француска, Турска, Данска, Мађарска, Република Српска, Хрватска, Румунија, Словенија, Норвешка, Израел, Јапан, Македонија, Судан, Иран, Русија, Грчка, Белгија, Швајцарска, Индија, Црна Гора, Србија...

Учесници земаља носе своје заставе у формацији и упућују наклон ка cвечаној трибини.

На челу колоне су јахачи са заставама фестивала Јуст Оут, Деспотовца, Белих орлова и Србије.

БЕЛИ ОРЛОВИ са гостима из Европе,

Витешке борбе: Бохурт, дуелне борбе и реконструкција битке

Вештина мачевања кроз векове:

Средњoвековнo оклопно борење, 13 - 14. век,

Прикази вештина стреличарства и бацања копља са коња

22:00 - Крај Програма.

29. август 2020.

10:00 - 19:30 - Средњовековни камп - село у којем су смештени витезови, отворен је за обилазак посетилаца. Дођите и опробајте се у разним вештинама и занатима и пођите са нама на путовање кроз време у назад 600 година!

Улица старих заната, стреличартво, бацање копља и секире, радионице са кожом и дрветом, ковачница, мозаик, калиграфија, хералдика, грнчарска, ткачка радионица, изложба оружја и оклопа, витешка школа јахања и много другог садржаја.

Гарда Орлића:

Почев од 12ч па све до затварања кампа на сваких сат времена окупљамо најмлађе посетице да се прикључе Гарди Орлића где ће вођени витезовима из Реда Белог Орла проћи кроз витешки камп и на посебан начин доживети средњовековни живот и обичаје гостујућих земаља.

10:00 - 13:00 - Дечији програм: Мала школа мачевања, гађање из лука и стреле, радионице сликарства, грнчарије и средњовековних друштвених игара.

Витешке борбе и мачевања у Витешком селу:

12:00 - 17:30 - Дуелне Бохурт борбе

16:00 - 17:00 – Тап борбе

17:00 - 19:00 – ХЕМА турнир

17:30 - 19:30 – Групне борбе 5 на 5

18:00 - 19:00 - Средњовековни стреличарски турнир

20:00 - 20:30 - Културно-уметнички програм

20:30  - Дефиле: витешке трупе БЕЛИ ОРЛОВИ и учесници земаља носе своје заставе у формацији, упућују наклон ка свечаној трибини и демонстрирају борбе.

20:40 - 22:00 - Витешки програм.

30. август 2020.

10:00 - 17:00 - Средњовековни камп - село у којем су смештени витезови, отворен је за обилазак посетилаца. Дођите и опробајте се у разним вештинама и занатима и пођите са нама на путовање кроз време у назад 600 година!

Улица старих заната, стреличартво, бацање копља и секире, радионице са кожоом и дрветом, ковачница, мозаик, калиграфија, хералдика, грнчарска, ткачка радионица, изложба оружја и оклопа, витешка школа јахања и много другог садржаја.

10:00 - 16:00 - Дечији програм: Мала школа мачевања, гађање из лука и стреле, радионице сликарства, грнчарије и средњовековних друштвених игара.

12:00 - Заистинска српска бајка - представа за децу

Витешке борбе и мачевања у Витешком селу:

10:00 - 12:00 - ХМБ категорија Мач и штит у женској конкуренцији

11:00 - 12:00 - Трунир у бацању копља

12:00 - Турнир у традиционалном стреличарству

12:00 - 13:00 - Турнир у бацању секире

14:00 - 15:00 - Проглашење победника из свих такмичарских дисциплина:

17:00 - Крај Фестивала

Izvor:

 K.A.M.F. and New Technologies.

VODOPADI NAŠEG KRAJA - KUČAJSKE PLANINE

Bелики Бук или Лисине је водопад у источној Србији, на падинама Бељанице. Водопад се налази на речици Врелу, десној притоци реке Ресаве. Смештен је на око 380 метара надморске висине, у близини Ресавске пећине. Према типу настанка спада у акумулационе водопаде, настале акумулацијом бигра. У подножју је формирано језерце мале дубине, окружено бигреним блоковима. Заједно са извором речице Врело под заштитом је државе, као споменик природе „Водопад Лисине“ и као објекат геонаслеђа Србије. Врело сакупља воде са широких крашких предела Бељанице, а директна хидрографска веза установљена је са рекама понорницама из увала Речке и Бусовате.

Водопад Лисине дуго је сматран највишим водопадом у земљи, са висином од 25 метара, док током 1990-их нису откривени водопади на Старој планини.

Водопад Прскало се налази на обронцима јужног Кучаја, у долини реке Некудово, удаљен 13 км од најближег насеља Ресавица у општини Деспотовац, Поморавски управни округ. Поред самог водопада пролази пут који води од Ресавице ка Честобродици.

Висина водопада је 15 метара, а занимљива чињеница је да је сиромашан водом, чак и у пролеће, али никад не пресушује.

Залеђени водопад Прскало

подсећа на високу, камену скулптуру и то је најнеобичнија природна појава на Кучају, купаста формација стена саграђених од бигрених наслага које је током векова наталожила вода која тече уским каналом по самом врху и прави пад са најистуреније ивице.

Сам водопад је прилично непознат, што због слабе промоције, што због тога што је за време највеће активности водопада пут до њега због густе вегетације скоро непроходан.

На око 1 km са око 150 m спуста од Мијајлове јаме крије се још увек неафирмисани водопад Доњи Бигар. Налази се на југозападним ободима Јужног Кучаја. Извор потока који је саградио водопад је на 615 m надморске висине на око 100 m од саме бигрене наслаге високе око 12 m, чија је још карактеристика и то да је врх водопада тачно на коти 550 m надморске висине. Вода има велики проценат калцијум и магнезијумкарбонат чијим таложењем је настао не само водопад него и цео плато који је формиран између извора потока и водопада. Поток Доњи Бигар се за свој ток од око 1 km спусти до коте од 480 m надморске висине. Велика висинска разлика између извора и ушћа у већ формирану Јабланичку реку узрокује већи број мањих водопада и каскада.

RUDARSKO NASELJE - SENJSKI RUDNIK

Сењски Рудник

Сењски Рудник је насеље у Србији у општини Деспотовац у Поморавском округу. Удаљен је 20 километара од Деспотовца и Ћуприје.У Сењском Руднику налази се истоимени рудник, најстарији активни рудник мрког угља у Србији, као и најстарије рударско насеље у Србији. У склопу рудника се налази и зграда музеја угљарства са поставком експоната.

Историја

Проналазак угља

О времену откривања угљених наслага у овом крају постоји више варијанти, али је најприхватљивија „Прича старог рудара о нездравом камену", Драгослава Пандуровића, у књизи „100 година Сењског рудника (1853—1953)" у којој каже да је угаљ пронашао његов отац, Лазар Пандуровић у околини села Сења 1849. године, док је са својим друговима чувао свиње у густим буковим шумама. Он је камење необичног изгледа назвао „нездраво камење“, јер му један од таквих случајно пао у вaтру, при чему му се прво „указала сјајна црвена ужарена маса“, која се затим „претворила у густ сиви пепео“. Лазар је у то време био ретко писмен и паметан човек. У жељи да сазна о чему се ради однео је неколико узорака у Ћуприју, а одатле су они послати у Београд. Министарство народне привреде позвало је рударског инжењера Василија Божића из Срема (тада у Аустроугарска) и послало га на испитивање терена.

Отварање рудника

С обзиром да је у то време саграђена Тополивница у Крагујевцу и да је морало да се обезбеди гориво за њен рад, „Попечатељство финансија-рударско одељење“ донело је одлуку да се отвори рудник, на челу са стручњаком Василије Божићем, док је за надзорника постављен Лазар Пандуровић. Нови рудник је добио име „Мајдан Александровац“ по имену тадашњег књаза српског Александра Карађорђевића. Овај назив рудник је задржао све до Александровог свргнућа 1858. године, а 1860. године рудник добија назив Мајдан код Сења, док је садашњи назив Сењски рудник новијег датума.

Први радови у руднику су се огледали у томе да се искрчи столетна букова и храстова шума да би се пробио пут до села, а угаљ откопава површински. Према писаним документима прва пошиљка угља за Тополивницу у Крагујевцу је била  маја 1854. године и том приликом је отпремљено 98 кола која су носила терет од 26.320 ока угља. Угаљ се у то време копао сезонски од пролећа до јесени, док би радови у зимском периоду престајали. Анархично и нестручно откопавање угља у том првом периоду убрзо је довело да великог проблема код свих рудара, а то је јамски пожар. Већ 1856. године у ондашњем руднику избио је такав пожар, који се са великом муком угасио. Но, поред свих проблема у руднику се вадио угаљ и слао у Тополивницу у Крагујевац. Тако се код државних ограна све више утврђивала чињеница да угљарска привреда мора да се развија. Због тога је 1861. године донесено решење о изградњи првих зграда у руднику за смештај радника и шупа за смештај угља.

Прво окно

Прво окно „Александрово“ било је слабо и несигурно. Рудари су се при уласку у јаму крстили и читали молитву. Растреситу земљу су подупирали ретким стубовима, а ово је доводило до тешких несрећа, које су изазивале велики страх.Поткоп, односно улаз у рудник, саграђен је 1860. године и зидан је у облику лука од клесаног камена. Бочни зидови од ломљеног камена испред улаза су под нагибом и у функцији су консолидације терена и учвршћења улазног лука у тунел. Управна зграда изнад улаза је бондручнеo конструкције, која се својим централним истуреним делом ослоњена на лук. Сама зграда састоји се од једне просторије са улазом и три прозора са чеоне стране. Испред улаза у поткоп налази се манипулативни простор величине 50x60 m, који је служио за утовар угља, а осим њих ту се налазила барака за одржавање и сервисирање машина, као и централни магацин представљају јединствену целину Александровог поткопа, који је 1975.

Приватизација

За овај рудник је карактеристично да је од свог постанка, па до данас, увек био у рукама државе и њених органа, сем у једном кратком периоду од 1869. до 1874. године, када је био под патронатом „Прве српске банке“, али се у овом периоду није могло говорити о неком напретку, јер је једини потрошач био Тополивница у Крагујевцу. Банака је инверстирала у Сење са околним тереном од милион квадратних метара, 125000 динара, што јој је за 5650 метарских центи угља добијеног до 1873. донело свега 11.000 динара. Пошто је претрпела огромну штету, заједно с другим још већим губицима, банка је ликвидирана, а Сење је уступљено држави.Тако се, 1874. године Сење поново нашло у „у рукама“ Министарства финансија, које је по сазнању да ће се градити пруга Београд—Ћуприја—Ниш, позвало, а с обзиром да тадашња Србија није имала образоване рударе и геологе, позвала, у то време цењеног стручњака Феликса Хофмана, банатског Немца, да на простору рудника проучи угљени предео и предложи ограничење рудног простора за државу.

Пруга

Овај инжењер обавио је свој задатак у периоду од јуна до августа 1874. године, а 1875. године своје мишљење и налаз доставио је Министарству финансија. У овом периоду је важно да полако расте број радника, ко и број објеката поред рудника. Након пуштања у рад пруге Београд-Ћуприја-Ниш (1884. године), дошло се до сазнања да се проширује број потрошача сењског угља, а за то је заслужна железница. Зато је било потребно изградити пругу уског колосека Ћуприја — Сењски Рудник, која је пуштена у рад 1892. године, а 1908. године ова пруга је продужена до Равне Реке.

Са изградњом пруге, Сењски Рудник почиње брже да се развија. Трансопрт угља је много бржи и економичнији, изграђују се нови станови, изграђена је и пуштена у рад основна школа (1869. године). 1891. године основана је британска каса у којој су радници издвајали 1% зараде. У то време 1894. године, бригу о развоју и раду Сењског Рудника преузима Дирекција државних железница. Да би се угаљ лакше продавао у Ћуприји је 1897. године подигнута Брикетница, 1899. године и прва машинска сепарација. Како су радови у јами стало напредовали, 1898. године отпочела је изградња новог окна — „Јоксимовић“.

Дан рудара

Почетком 20. века Сењски Рудник је постао највећи и најперспективни рудник мрког угља у земљи. 21. јула 1903. године се догодила велика рударска несрећа, када је цела смена погинула. Поводом те несреће мештани су 1906. године Цркву Светог Прокопија, а 21. јул је почео да се обележава као дан рудара. Неколико дана после несреће тј. 6. августа у знак протеста подигнут је штрајк, који је трајао до 15. августа. Због тог штрајка за време комунизма, као дан рудара уместо Светог Прокопија, славио се 6. август, да би се крајем 90-их година 20. века поново, незванично поново почео да се слави Свети Прокопије, заштитник рудара. Данас је Свети Прокопије и слава целог насеља.

Рударски инжењер Петар Илић је 1903. године покренуо рударски часопис „Рударски гласник“. У то време Сењски Рудник је са Вршком Чуком био први извозник угља. 1908. године рудник је добио електрично осветљење из електричне централе у Равној Реци.

Први светски рат

За време Првог светског рата Сењски Рудник је био под бугарском окупацијом, али је управљење рудником и његовом производњом било у рукама Немаца. После ослобођења наставило се са обновом и развојем Сењског Рудника. Основан је 1923. године фудбалски клуб „Рудар“, који је један међу најстаријим клубовима у Србији. 1924. и 1925. године је извршено бетонирање новог извозног окна, а и постављење новог извозног торња са парним извозним стројем који су добијени из рудника у Врднику. Извозни строј је данас у функцији и један је од неколико симбола овог рударског насеља. 1930. године на рачун ратних репарација набављена је и пуштена у рад нова термоелектрана која је радила све до 1974. године када је демонтирана. 1934. године је изграђена канализација у Сењском Руднику, а 1936. и 1937. године далековод Сењски Рудник - Ћуприја.

Други светски рат

Пре почетка Другог светског рата у Сењском Руднику већина радника је била из непосредне околине, затим из околине Ужица, Врања, нешто из Лике и Хрватског Загорја. Рудник се током рата налазио под управом Немаца. Одмах по доласку окупатора сачињени су спискови за ликвидацију људи из Равне Реке, Сењског Рудника и осталих рударских насеља. У списковима су се налазила имена свих напредних рудара, учесника радничког покрета и чланова и руководилаца синдиката. Крајем маја 1941. године, у Сисевац је дошао шпански борац Бранко Крсмановић из Горње Мутнице и одржао састанак са групом рудара. Извођене су саботаже кварова на машинама, дрвној жичари Троглан Баре — Сењски Рудник, да би се смањио извоз угља и што мање угља ставило на расположење окупатору.

Послератни период

Ослобођен је  октобра 1944. године, а 29. јуна 1945. године формирано је предузеће „Сењско ресавски рудници мрког угаља“, у чијем саставу су ушли Сењски Рудник са Равном Реком, Ресавицом и Сисевцем. Већ 1945. године рађена су нова истраживања у тзв. „Липовом долу“. 

У послератној обнови и изградњи државе Сењски Рудник је има значајно место, јер је својим угљем доприносио економском просперитету и развоју. Насеље је прерасло у рударски градић са развијеном инфраструктуром.

Имало је железничку пругу, две болнице, од којих је једна по опремљености хирургије била одмах уз Војномедицинску академију, радиле су термоелектране, штампарија, биоскоп.

Споменици културе

Александров поткоп, манипулативни простор за утовар угља, са управном зградом, бараком за одржавање машина и централни магацин, представљају су заштићени споменик културе решењем Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу од 1975.

У Сењском Руднику још увек ради парна машина за превоз рудара у јаму, направљена 1872. године у Грацу у аустроугарској фабрици „Јожеф Кереши“. Најпре је инсталирана у руднику Врдник на Фрушкој гори 1876. године, где је радила све до 1922. године, када је пребачена у Сењски Рудник.

Музеј угљарства је отворен 1980. године, а од 1983. године, заједно са непосредном околином проглашен спомеником културе од велике важности за Републику Србију. Основан је ради приказивања рударско–техничко–историјског развоја нашег рудника и осталих рудника Србије. Излозбени простор града–музеја износи 550 м2, на коме приказан је технички и историјски развој рударства, и изложени рударски алат из античког и римског доба, затим прост и механизовани рударски алат, збирке лампи за осветљење у рудницима, рударске машине за механизовано откопавање угља, геолошко–рударске карте, затим збирке фотографије са рударским мотивима и збирка архивске грађе везане за рударство.

У непосредној близини Сењског Рудника се налази Мијајлова јама.

Treba podsetiti da je u Senjskom Rudniku snimljen film i televizijska serija „Petrijin venac“ i "Čizmaši", u režiji Srđana Karanovića, po istoimenim delima književnika i akademika Dragoslava Mihailovića.